Svedočanstva srpskog generala (5): Pismo vodnika Mandarića

Napad avijacije NATO-a na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku poklopio se sa najžešćim dejstvima muslimana iz zaštićenih zona Bihaća i Srebrenice.

U tom napadu potpuno je uništen aerodrom Udbine, a stradalo je civilno stanovništvo u blizini pogođene škole u Visući, seća se Miloš Đošan, tada pukovnik, kada je tražio da ga upute u Republiku Srpsku Krajinu.

- Pukovniče, pozdravite Milana Martića i dajte mu ovaj poklon. Kažite da mu šalje Vaso iz Kosova Polja. I oni imaju Kosovo Polje, odmah pored Knina. Recite da smo uz njih svim srcem. Znamo mi kako je živeti među neprijateljski raspoloženim komšijama! - reče Vaso Samardžić, vlasnik kafane "600 godina" u Kosovu Polju.

Dalmatinci na Kordunu

Borbe su se vodile samo na teritoriji Republike Srpske Krajine. U delovima sa hrvatskim stanovništvom borbi nije ni bilo. Zbog toga su mirovne snage nazvane Unprofor bile raspoređene po sistemu "mrlja od mastila". - Ipak sam zakasnio! - promrmljah, videvši ostatke aerodroma Udbine i ruševine civilnih kuća u Visući, nedaleko od Udbine. Nešto dalje, video se grob devojčice koja se u trenutku napada avijacije igrala pored škole.

Spuštajući se niz Bulinu Stranu u Knin, uveče 5. januara 1995, nakon 12-časovne vožnje, ugledao sam veliki logor Unprofora u Južnoj kasarni. "Kako nas štite, mogli su slobodno umesto plave zastave UN postaviti šahovnicu!", reče jedan oficir. U rubna područja, koja su bila najčešća meta paravojnih snaga Hrvatske, gde je zaštita bila najpotrebnija, nisu ulazili... Komandu brigade i jedinice smeštene u Pađenima upoznao sam prvih dana i krenuo na sever. Ispred male kafane u Radučiću grupa boraca složno je pevala: "Vrati se, vojvodo, na Dinaru ponovo!" - Zdravo vojsko! Ovo je pukovnik Miloš Đošan, novi komandant 44. raketne brigade PVO. Sada ćemo oboriti taj prokleti helikopter, koji vam je trn u oku! - učitivo reče pukovnik Nikola Dukić. - Bog ti pomogo! - odgovoriše uglas borci ne remeteći takt.

Najglasniji među njima izdvoji se i reče: - Pa šta ako je pukovnik? Više zna srpski desetar, nego Titov general! A ni prezime mu nije baš srpsko. Ko zna koga su nama poslali iz Beograda? I manite se onoga "zdravo". Mi imamo svoj pozdrav... Kada sam, poput Hajduk Veljka, izgovorio rečenicu u stilu "Život dajem Krajinu ne dajem!", nečiji glas me prekide ispod šatora. - Došli ste da nam ovo malo sredstava i sistema PVO, što je ostalo od NATO avijacije, rasturite i uništite! - reče stariji vodnik, ošišan do glave, sa prkosom u glasu. Visok i vitak, više je ličio na košarkaša. Reče da se preziva Kalapać, iz Smokovića, a dalmatinski naglasak u govoru odudarao je od snegom pokrivenih brežuljaka Korduna.

"Oskudan je u vojničkom ponašanju, ali nije lenj, pouzdan je i hrabar!", pomislih i nastavih da obilazim druge delove brigade. Kako je vreme prolazilo, sve više sam se uveravao da se radi o dobrom starešini koji poštuje i ceni svoju jedinicu. Ubrzo i on meni priznade da veruje da ga ja neću izdati. Spremali smo se da posednemo položaj na Snosu, brdu iznad Slunja. Bio sam na čelu kolone, u staroj limenoj kampanjoli, a pored mene je bio Kalapać. Pre ulaska u Slunj, Kalapać, koji je bio izvidnica, spusti se u korito reke Slunjčice. Na moje pitanje šta to radi, zar hoće da se podavimo u ledenoj reci, on zagonetno odgovori:

- Dok sam ja prolazio ovuda, vi ste pukovniče, bili u Prištini. Gore je poljski bataljon Unprofora. Vražji je to narod. Svojevremeno žešći komunisti od Staljina, zatim veći katolici od pape, sada su gore ustaše od Tuđmana i Mesića zajedno. Sve pokrete naših jedinica javljaju direktno Njofri! - odgovori Kalapać.

Naša jedinica nije bila angažovana u borbi protiv hrvatskih paravojnih jedinica ili muslimanskih boraca na zemlji. Sve njene aktivnosti bile su vezane za izvršenje zadataka u PVO. Premeštajući se jedne noći, zbog kvara ostavismo lanser i deset vojnika sa vodnikom Mandarićem na starom položaju, dovoljno daleko od linije borbenog dodira sa jedinicama Petog muslimanskog korpusa. Još smo se smeštali, kad nas pozva vodnik i izvesti da su "muslimani probili naše linije i da se jedinice kopnene vojske masovno povlače". - Sačekaj, dolazimo odmah po vas! - tešio sam ga.

- Molim vas, povedite i Kalapaća! Svi se povlače u neredu! - preklinjao je vodnik Mandarić. Konačno krenusmo Kalapać, ja i puna kampanjola boraca. Usput smo gledali artiljeriju i pešadiju koji se povlače. Ubrzo sretoh pukovnika Ivkovića, načelnika štaba 21. korpusa SVK. I on se uputio u istom pravcu da zaustavi jedinice Kordunaškog korpusa da ne odstupaju. Bila je već prošla ponoć kad stigosmo. Malo krajiško selo, u kome su bili smešteni, napušteno je još ranije. I bez muslimana i ustaša, bilo je dovoljno razloga za strah. Polupani prozori i vrata, izgoreli krovovi, usamljeni dimnjaci i poneki pregradni zid kuće, stvarali su utisak uklete varoši. Ubrzo nam se ukaza upečatljiv prizor. Oko neispravnog lansera stajali su vodnik Mandarić i vojnici, okrenuti jedan drugom leđima, a 11 pari krupnih izbečenih očiju punih straha bilo je upereno negde u mrak. Kada nas ugledaše, vodnik mi skoči u naručje. Omalen i sitan, nije mi bio težak. - Nikome se u životu nisam obradovao kao vama i Kalapaću! Zar ja, koji sam rođen u Šibeniku, da poginem negde u nekom zabačenom selu na Kordunu? Ostavio sam vam pismo za slučaj da ne stignete na vreme. Tamo je u onoj porušenoj drvenoj kući, samo se plašim po njega sam otići! - reče kada malo dođe k sebi. - A, tako! Pukovniku pišeš, a meni, sa kim si ceo rat proveo, ni slova. Znao sam da si plašljiv kao zec, ali ovo je ipak previše! - reče Kalapać i uze vodnika Mandarića sebi u naručje, kao što tetke na smenu jedna od druge uzimaju sestrića kada mu dođu u posetu. A pisamce malo, na papiriću ne većem od onog na kome konobar u kafani donese račun...

Noć, strah i panika

Nisam imao vremena da ga čitam i strpah ga u džep. Tek sutradan, pri svetlosti dana, pročitah: "Mandarić Tihomir, vodnik tehničke službe, smer mašinski, specijalnost motori i motorna vozila, VES 22115. Trenutno na službi 9.215 Pađene kao komandir 3. odeljenja (komandir RsTON), a ako Bog, a i Đošan daju, bit ću u ČORT-u. Neka mi je sveti Timotije na pomoći!" Sa druge strane pisamceta bio je napravljen raspored straže oko objekta u kome su bili smešteni. "Kupite opremu i idemo! Ti i Kalapać u kabinu kamiona, a vojnici na karoseriju, pa krećemo!", naredih Mandariću. "A lanser, šta ćemo sa njim?", upita Mandarić. "Ćuti, budalo! Nemoj da sada predložim komandantu da ti njega ipak pričuvaš do ujutru, ali ovoga puta sam!", reče u šali stariji vodnik Kalapać. Da je jutro pametnije od večeri, uverili smo se odmah po svanuću, obilazeći mesto sa koga su noć pre toga bežali "hrabri srpski borci". Ni govora nije bilo o pomeranju linije dodira i napredovanju muslimana u noći u kojoj su strah i panika odigrali najveću ulogu.