Vojska je mogla da spreči raspad SFRJ!
Beogradski forum za svet ravnopravnih predstavio je svoje novo izdanje, knjigu generala Radovana Radinovića "Karakter ratova za razbijanje Jugoslavije". Ovaj, po mnogo čemu ključan teorijski rad, umnogome objašnjava šta se događalo na prostorima Balkana devedesetih prošlog veka. U razgovoru za "Vesti", general Radinović objašnjava suštinu tih ratova, ali i otkriva mnoge do sada nepoznate detalje iz tog perioda.
Kakav je bio karakter ratova u Jugoslaviji?
- Kada se o tome izjašnjavaju oni koji su izvršili secesiju, tada su to bili pravedni, otadžbinski, domovinski ratovi. Ali, to su bili građanski ratovi etničkog karaktera sa verskim obeležjima u kojima se borilo protiv Srba i pravoslavlja.
Tvrdnja je da su se Slovenija, Hrvatska i BiH branili od "velikosrpske agresije"?
- To je budalaština. Nikada velika Srbija nije bila program nijedne zvanične srpske vlasti niti je ikada učinjeno išta da se taj program velike Srbije ostvari.
Pročitajte još:
* 74 mrtvih vojnika JNA leži u Dobrovoljačkoj ulici 24 godine bez istine
* Milošević oslobođen odgovornosti za Bosnu
Isto su utvrdile i sudije u prvostepenoj, oslobađajućoj presudi Vojislavu Šešelju. Mislite li da će ta odluka opstati?
- Ukoliko se nastavi sa strašnim pritiscima na sud zbog ove presude, a tu mislim i na protestno pismo predsednice Hrvatske generalnom sekretaru UN, tada je realno očekivati da ta presuda neće ostati takva. Ali, Šešelj je toliko dugo bio u zatvoru da ne verujem da bi mogao biti osuđen na dužu kaznu od one koju je faktički već odležao. Sve drugo bi bilo previše čak i za Haški sud.
Doduše, već postoje međunarodne presude koje govore o krivici Srbije?
- One su utemeljene na haškim presudama. Taj sud je bukvalno smišljao pravne konstrukcije kako bi unapred osudio već viđene krivce - Srbe. Zamislite paradoks da su Srbi optuženi za razbijanje države koju su stvarali svojom nacionalnom energijom i svojim žrtvama. Pa Jugoslavija je Srbima bila jedina država koja im je omogućavala da žive zajedno. Posle razbijanja te države, Srbi su oterani iz svog zavičaja, sa Jadrana, Dunava, Save, raseljeni na sve četiri strane sveta. Tragično je što su vlasti u Srbiji posle 2000. godine prihvatile tu srpsku krivicu.
U knjizi pokušavate da date odgovor i kome je smetala SFRJ. Kome je to smetala?
- SFRJ je posle pada bipolarnog sveta smetala svima, jer više nije služila svrsi svojevrsne tampon zone između Zapada i Istoka. Zato se krenulo u njeno prekomponovanje, a za tu svrhu su odlično poslužili novonastali režimi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni.
Ima li krivice Srba u svemu tome?
- Srpske krivice ima mnogo i u svojoj knjizi nisam štedeo ni vojsku, ni politiku kako u Republici Srpskoj Krajini, tako ni u RS i Srbiji. Osnovna srpska krivica je u tome što je nerealno procenila stratešku situaciju i mogućnosti koje se mogu ostvariti iz kataklizme koja predstoji.
Šta sve zamerate političarima?
- Jedna od ključnih zamerki je formiranje Republike Srpske Krajine kao samostalne države. Nije bilo realno da ona opstane pored Hrvatske, jer u sukobu dve neprijateljske države i vojske nestaje ona slabija. Uostalom, čitav Vensov plan mirovne operacije Unprofor nije bio ništa drugo nego priprema za reintegraciju Krajine Hrvatskoj.
Heroji sa Košara
Ovog meseca obeleženo je 17 godina od bitke na Košarama tokom NATO agresije na SRJ. Zbog čega se ovaj događaj i dalje ne obeležava?
- Bitka na Košarama je bila jedina prava vazdušno-kopnena bitka tokom agresije na SR Jugoslaviju, a kada je na vlast u Srbiji došla garnitura dovedena 2000. godine, NATO je postao prijatelj i odmah se odustalo i od traženja nadoknade za bombardovanje, ispitivanje posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, zagađenosti životne sredine... Odjednom je priča o herojstvu mladića na Košarama postala "politički nekorektna" priča. Ali, ako su ti heroji ostali anonimni za javnost, nisu i za svoje saborce.
Krivite Vojsku, hoćete reći da ona ništa nije znala o planovima za razbijanje države?
- Konkretni planovi nisu tada bili identifikovani, ali vojnom vrhu je bilo potpuno jasno da sledi kriza iz koje ćemo se teško izvući. Otuda je preduzela niz organizacionih mera, uključujući i plan "Jedinstvo" koji je značio reorganizaciju vojske, preuređenje strategijskog komandovanja u smislu da se predupredi već narasli separatizam republika. Na kraju, 12. marta 1990. godine, na sednici vojnog vrha sa Predsedništvom SFRJ, tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu Veljko Kadijević je predložio da se uvede vanredno stanje, da se podigne najviši stepen borbene gotovosti i da se proglasi politički moratorijum od šest meseci na sve političko-pravne stranačke aktivnosti.
To pričate o vojnom puču koji je bio planiran?
- To nije trebalo da bude vojni puč, već se vojska spremala da spreči bratoubilački rat. Nisu bila predviđena nikakva hapšenja ili šta slično, već da se proglasi takvo stanje u državi koje će se legitimisati ulogu Vojske da očuva ustavni poredak sve do dogovora o mirnom razlazu bez građanskog rata.
Kažete da to ne bi bio puč mada bi Vojska rukovodila državom?
- Ne bi rukovodila, nego bi učinila sve da ne dođe do rata. Postoji čitav niz mera koje su bile predviđene. Vojska nije imala pučističkih namera ili ambicija da vlada, nego je ona po Ustavu bila zadužena da sačuva ustavni poredak ako dođe do njegovog ugrožavanja. Da ne bi došlo do rata, Vojska je htela da pozove sve strane na ustavni dogovor i primora ih da ukoliko i dođe do razlaza, to ne bude krvav sukob kakav je na kraju bio.
Naučnik u uniformi
* Prof. dr Radovan Radinović, general u penziji, član je Upravnog odbora Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.
* Rođen 1939. u selu Grbavci kod Podgorice, a Vojnu akademiju kopnene vojske završio je 1959. godine u Beogradu. Magistrirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a doktorirao je u oblasti metodologije vojnonaučnih istraživanja.
* Utemeljenju i razvoju te specifične oblasti u JNA dao je značajan doprinos, posebno studijom "Metoda ratne veštine" (Beograd, 1983). Za ovo delo dobio je 1984. nagradu "22. decembar", tadašnje najviše priznanje za doprinos vojnoj nauci.
* Radinović je bio istraživač u Institutu za strategijska istraživanja i njegov direktor, a zatim i profesor i načelnik katedri visokih vojnih škola, načelnik odeljenja u Upravi Generalštaba i načelnik Uprave u Saveznom ministarstvu odbrane.
