Svedočanstva srpskog generala (1): Vesnici zla

"Vesti" objavljuju odlomke uzbudljive knjige general-majora Miloša Đošana, učesnika i svedoka malo znanih događaja koji su stajali iza rastakanja Jugoslavije od Slovenije do Kosova.

SA ISTINOM NA VIDELO: Svedočanstvo o deceniji ratova na balkanu

General-major Miloš Đošan ostao je među poslednjim pripadnicima Vojske Jugoslavije koji su pokušavali, da na vojniku jedini poznat način, časnom borbom spreče nestanak zajedničke države. Događaje koji su tome kumovali, a o kojima je javnost do sada malo ili nimalo znala, pretočio je u knjigu "Od agresije do Tribunala". U svima je bio učesnik i svedok. Kazivanje počinje od naglog i krvavog raspada SFRJ kojem su prethodili otcepljenje Slovenije, nasilna secesija Hrvatske, neustavno osamostaljenje Bosne i Hercegovine, a nastavlja se pobunom šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i agresiji NATO na SRJ.

Knjiga je nastala pošto je general Đošan odlukom zvaničnog Beograda i Nacionalnog komiteta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom oslobođen obaveze čuvanja vojne tajne. "Vesti" donose odlomke ovog zanimljivog, i izuzetno dramatičnog i potresnog svedočanstva.

Zadatak izvršen

- Komandante, ovde se okupilo mnogo žena! Hoće da sruše kapiju! Kako da postupim, govorio je dežurni oficir u slušalicu telefona na kapiji aerodroma Batajnica.

- Pitaj ih šta hoće, pa mi javi!- odgovorih kratko i vratih se u jedinicu, u kojoj je upravo trajala mobilizacija. Ovako je počeo jedan radni dan sada već davne 1991. godine potpukovnika Miloša Đošana, komandanta Petog raketnog diviziona Protivvazdušne odbrane iz sastava 250 raketne brigade PVO na aerodromu Batajnica kod Beograda. Bio je ubeđen da ništa neće poremetiti ustaljeni život jedinice ni u naredne dve godine, koliko je trebalo da mu traje dužnost komandanta. Događaji su, međutim, krenuli drugim tokom.

Previranja u zemlji su rasla izražena kroz upornost Slovenije, potom i Hrvatske, da se otcepe od SFR Jugoslavije. "Ne damo da nas eksploatišu! Naš dohodak se odliva preko Srbije na Kosovo i Metohiju. Europa zdaj!"- bio je slogan koji se stalno vrteo na TV Ljubljana, dok su se Janez Janša i list "Mladina" vrtoglavo penjali na lestvici popularnosti. Sportski mečevi postali su događaji visokog rizika. Sve češće se zviždalo zajedničkoj himni "Hej Sloveni" dok konačno državna zastava na stadionu Maksimir u Zagrebu 13. maja 1990. godine nije zapaljena na jarbolu, poput veštice na lomači.

"Ja sam svoj zadatak izvršio! Jugoslavije više nema!" - rekao je Stipe Mesić, poslednji predsednik SFRJ u Saboru Hrvatske 5. decembra 1991. godine. - Bedak jedan! Kaj se s time još hvali, vrag ga njegov! - reče vojnik Zelić, rodom iz Zagorja, kome ova izjava nije bila po volji.

Pritisci svih vrsta na pripadnike JNA i članove njihovih porodica stalno su pojačavani. "Otkini mu glavu ka pivcu!", hrabrila je rulja Ivana Begonju, razjarenog čoveka u plavom radničkom kombinezonu, dok je zavrtao glavu Svetlanču Nakovu, vojniku JNA ispred Komande Vojnopomorske oblasti u Splitu. Tu buku u trenutku je presekao fijuk metka, koji je usmrtio vojnika Sašu Gešovskog u zgradi Komande. Ratna luka "Lora", ponos Jugoslovenske ratne mornarice, ubrzano je preuređivana u budući logor, za pripadnike JNA i druge stanovnike srpske nacionalnosti.

Daleko odatle, na kopnu, ustaše su klale pripadnike rezervnog sastava JNA na Koranskom mostu u Karlovcu. Sve vidljivija podrška tek ujedinjene Nemačke i saglasnost Vatikana, neodoljivo su podsećali na vreme iz 1941. godine.

I u Srbiji se u narodu osećala zebnja. Malo ko nije imao rodbinu u Hrvatskoj i Sloveniji, ili sina u JNA u tim republikama. Prve srpske izbeglice iz Hrvatske već su dolazile u Srbiju. Deo jedinica, među kojima i moja, mobilisane su među prvim. Uporedo sa bučnim raspravama u Republičkoj skupštini, nastajale su razne organizacije i pokreti poput Bedema ljubavi i Majke bez granica.

OSLOBOĐEN ČUVANJA TAJNE:
Miloš Đošan

Neke parlamentarne stranke počele su opstrukciju mobilizacije i formiranje svojih jedinica. "Nećemo ispod zvezde u rat!"- govorili su oni koji su se čudili šta čeka JNA. "Idemo terati Slovence do Beča! Ne budimo kukavice! Šta rade ti generali? Zašto ne pohapse političare koji se samo vrte u krug, a nikako da se dogovore? To mora da je nekakva izdaja!"- govorili su pojedini mobilisani vojnici, pa nastaviše pevati: "Na planini na Jelici, skupili se svi četnici"... - Potpukovniče, zašto ste nas okupili, kada će komandant vazduhoplovstva, general-pukovnik Anton Tus, preći na stranu Hrvata? Zašto nas držite ovde, kada će nas izdati neki generali?- reče jedan od njih.

- Prestani da širiš defetizam i rušiš moral jedinice! - pripretih mu. Istog dana stiže Informacija iz komande brigade da su sve špekulacije o navodnom prelasku generala Tusa na stranu Hrvata čista propaganda. Nisu prošla ni dva dana, a general Tus je prešao na stranu Hrvata i postavljen na mesto načelnika Glavnog stožera ZNG i MUP-a, paravojnih formacija pod komandom HDZ-a. - Šta rekoh ja vama, komandante? Vi vojnici ste potpuno neobavešteni. Samo vi slušajte mene!- reče pokroviteljski, kao da je on meni komandant, a ne ja njemu. Bio je po godinama nešto stariji od mene, a izgled mu je odavao čoveka zabrinutog za razvoj situacije. Od tada sam ga više cenio.

Bedem ljubavi

Kad sam na ponovljeni i još paničniji poziv dežurnog oficira došao na kapiju aerodroma Batajnica, ugledao sam veliku grupu žena iz Bedema ljubavi. Dok su vojnici pokušavali sačuvati ogradu, iz nekoliko stotina grla čula se vika. - Dajte da vidimo tog komandanta, koji hoće da vodi u rat našu decu! - zahtevale su uglas. Kada sam im se predstavio, dočeka me u horu postavljeno pitanje: - Kakvo mu je to prezime Đošan? Taj nije Srbin! Ne dam da mi dete vodi u rat neko ko nije Srbin! Dosta su nas vodili i sa nama komandovali drugi! - povika neko iz grupe. Ono Miloš, pritom su potpuno zanemarili. "Dovedite mi moje dete! Hoću da ga vidim! - zapomagala je starija žena, koja se progura iz sredine. "Dovedite vojnika, neka ga majka vidi! - naredih dežurnom oficiru.

Očekivao sam da se pojavi mladi vojničić, koji je jedva zadovoljio kriterije za prijem u vojsku. Ubrzo se pojavi krupan čovek, četrdesetih godina, moja generacija, mobilisan pre dva dana, pristojan i odgovoran. Ugledavši majku, pokuša je smiriti, što mu nekako pođe za rukom nakon obećanja, da će se uskoro vratiti kući. Osim kratkog predstavljanja, ništa im nisam uspeo reći. A govorio sam. Glasno, ali ne dugo, videvši odmah na početku da me ne slušaju i da im nije važno šta ću reći. One su polazeći na aerodrom Batajnica znale ime i prezime komandanta. Već su imale svoju priču, jer je tek poneka od njih imala sina ili muža na aerodromu.