Veliki prijatelji Srbije (3): Nemački srboljupci

Dok nemački pisci nisu otkrili srpsku kulturu, Srbi su dugo bili nepoznat narod za Evropu. Takav doprinos ugledu Srbije dao je veoma mali broj zemalja.

Zaslužni za zbirku srpskih pesama: Braća Grim

 

Doduše, do Karađorđevog ustanka protiv osmanlijske vlasti i u Nemačkoj se samo slušalo o tome da je Balkan veoma nemirno područje. Tamo su se ljudi radije prepuštali zadovoljstvu bezbednog života nego brizi sa hrišćansku sabraću, o čemu najbolje svedoči Geteov Faust:

"Ništa bolje ne bih znao nedeljom i praznikom već neki razgovor o ratu i ratnoj buci kada tamo, duboko u Turskoj, narodi udaraju jedni na druge."
 

POEZIJA ZA DIVLJENJE
Posle 1804. godine Nemci su počeli da gaje veliku naklonost prema Srbima. Događaji na Balkanu su sve češće osvanjivali u nemačkim časopisima. U to doba, glavni centri germanske i evropske kulture bili su Jena, sa čuvenim univerzitetom, i susedni Vajmar, sedište kneževskog dvora, koji je od 18. veka okupljao intelektualnu elitu Nemačke. U noj su, između ostalih, bili i filozof Johan Herder, pesnik i profesor Fridrih Šiler i jedan od najvećih književnih genija Johan Volfgang Gete.

Zanimanje Nemaca za Srbe počelo je sa Herderom koji je objavio da je pesništvo naroda "maternji jezik ljudskog roda" i najznačajniji izraz karaktera jednog naroda. Tako su se srpskom pesništvu žudno okrenula najveća nemačka imena. Pored Getea, bili su tu i otac nemačke filologije Jakob Grim, lingvista Vilhelm fon Humbolt i istoričar Leopold fon Ranke.

Otkrili su ono što je u germanskoj kulturi zaboravljeno, a kod balkanskih naroda je bilo u punom procvatu: živu pripovedačku zajednicu i kulturu poezije koja je nemačkom čitaocu delovala jednostavno i izvorno, a istovremeno arhaično i tajanstveno. Sve to je odgovaralo ukusu Nemaca tog vremena. U Jenu je pristizalo sve više studenata iz jugoistočne Evrope da bi se upoznali sa novim idejama, posebno na polju teologije i filozofije. Čuveni univerzitet je 1823. godine dodelio počasni doktorat Vuku Karadžiću. Iako je ovaj čin bio više formalan, otvorio je srpskom prosvetitelju vrata za tesnu saradnju sa nemačkom intelektualnom elitom.

Leopold fon Ranke

Opisujući saradnju sa Vukom, Gete navodi da je "boravak ovoga poštovanog čoveka u Nemačkoj" doveo u dodir sa odličnim ljudima. Među njima je bio Jakob Grim, tada bibliotekar u Kaselu, a danas poznata kao osnivač savremene germanistike, i, sa bratom Vilhelmom, slavni izdavač nemačkih narodnih bajki.

Jakob je u mladosti bio sekretar pruskog poslanstva. Tako se i upoznao sa Karadžićem i uspeo da ga nagovori da objavi prošireno izdanje svoje zbirke srpskih narodnih pesama, koje je on posle preveo, kao i Gramatiku srpskog jezika. Zbog toga je Vuku bio neizmerno zahvalan i stalno ga je ugošćavao u svojoj kući u Nemačkoj.

Podstakao je i Vukovu ćerku Minu da prevede južnoslovenske bajke na nemački jezik. Lično je napisao predgovor u kome Vuka naziva svojim duboko poštovanim prijateljem a njegovu zbirku pripovedaka hvali kao delo dostojno divljenja. Jakob Grim je učio srpski jezik, koji je tako dobro upoznao da je prvi preveo narodne pesme i učinio ih popularnim i u Nemačkoj i izvan nje. Srpska usmena poezija je postala veoma čitana u intelektualnim salonima Nemačke naročito pošto se za nju lično založio i Gete. Sa Vukom se veliki pesnik upoznao na preporuku Grima i odmah poslao kola po njega da ga dovede u svoju rezidenciju u Vajmaru. Na ovaj simboličan način srpski narod je vraćen u evropsku kulturu.
 

Doktorat Vuku Karadžiću: Univerzitet u Jeni

 

Gete je u dodir sa srpskom poezijom prvi put došao kada je u knjizi italijanskog putopisca opata Fortisa o Dalmaciji pronašao i epsku pesmu "Hasanaginicu". Njome je bio toliko očaran da ju je izvanredno preveo, i to u originalnom stihu desetercu, iako nije govorio srpski jezik. Posle Prvog srpskog ustanka, kada mu je Jakob Grim skrenuo je pažnju na lepotu čitavog korpusa usmene srpske poezije, Gete se ponovo zainteresovao za njih. Čitao je sve što mu je Grim donosio. Tada je otkrio i lirske pesme.

Poezija koja je nastajala u glavama nepismenih, a genijalnih anonimnih poeta sa zagonetnog Balkana izazvala je toliko poštovanje Geteovo, da je te "beskrajno lepe stihove", prijateljima poredio sa "Pesmom nad pesmama" iz Svetog pisma, biserom svetske književnosti. Takva njegova ocena imala je ogroman odraz u svetu jer se Gete već tada smatrao ogledalom cele evropske kulture. Zahvaljujući velikom pesniku, i drugi ugledni Nemci počeli su da srpsku narodnu poeziju prevode na razne jezike. Time su Srbi dobili najbolju propagandu koja se u ono doba mogla dobiti, a sa njom i puno naklonosti za svoju oslobodilačku borbu.

Posebne zasluge za prenošenje kulture balkanskih Slovena, a naročito Srba, Nemcima imala je mlada plemkinja iz Halea Tereza fon Jakob, poznata pod imenom "gospođica Talfj". I ona je došla do srpske poezije zaobilaznim putem, preko Rusa. Od detinjstva do punoletstva, Tereza je živela sa porodicom u Rusiji. Tamo se razvilo njeno zanimanje za Slovene. Posle povratka porodice u Nemačku, ona je najpre sama pisala novele i pripovetke, a kao i svi intelektualci tog doba, okrenula se i narodnoj književnosti. Vuka Karadžića je upoznala oko 1824. u Haleu.

Posle toga je nabavila lajpciško izdanje Srpskih narodnih pesama i počela intenzivno njima da se bavi. Geteu je poslala mu svoje prevode iz zbirke pesama Kosovskog ciklusa i još nekih neistorijskih pesama. Gete ju je ohrabrio da nastavi sa prevođenjem. Svoje prevode Tereza Talfj je objavila narednih godina, posvetivši ih Geteu, prema kome je gajila veliku ljubav i poštovanje. Ovi prepevi su bili izvanredni, i u jezičkom i u književnom pogledu, bliski i izvornoj i nemačkoj kulturi, pa su se pretvorili u pravu književnu modu tog doba. Talfj je u Nemačkoj poslužila kao uzor čitavom nizu prevodilaca srpskih narodnih pesama.
 

NEMAC SRPSKI ISTORIČAR
Nezaobilazna ličnost za Srbiju je i Leopold fon Ranke, jedan od najpoznatijih istoričara svog doba, koji je istraživao kako nastaju države i narodi. Srbi, koji su polako počeli da se oslobađaju vekovnog ropstva i stvaraju svoju državu, bili su mu idealni za proučavanje. On je najpre 1829. objavio knjižicu "Srpski ustanak", malu po obimu, ali veliku po dometima i odjecima. Ta knjiga je privukla veliku pažnju u Evropi i doprinela da se njena javnost upozna sa sudbinom malog, ali hrabrog naroda koji je takođe evropski. Građu za tu knjigu dobijao je Ranke od od Vuka Karadžića, sa kojim je uspostavio vezu preko Vukovog zaštitnika i savetodavca na bečkom dvoru, Jerneja Kopitara.

Poznati istoričar je svojom knjigom zaista pokazao kako narod može ustankom da izgradi ne samo državu, nego i naciju koju je nekada, u srednjem veku imao, ali ju je izgubio u osmanlijskim pohodima. Zato je delo "Srpski ustanak" postao izuzetno značajan za same Srbe, čija je nacionalna svest i državotvorne namere dobila podršku sa najboljeg mogućeg mesta. Nastalo je razdoblje pravog srboljublja u svetu, a pogotovo kod Nemaca, koje se ni pre toga a ni kasnije nije dogodilo.  

Sutra - Veliki prijatelji Srbije (4): Doterao cara do duvara