Bitka za Balkan
Vuk Karadžić se prvi put susreo sa crnogorskim vladarom Njegošem u Beču 1833. godine, i tada je u pismu Lukijanu Mušickom napisao i ovo: "Nema mu još puni 20 godina, a veći je i lepši nego ikakav granatir u Beču!" Dodao je uz to da je mladi crnogorski vladika "možda najviši i najljepši čovjek u Crnoj Gori".
Crnogorski vladika Petar Drugi Petrović Njegoš je bio i mnogo više od toga: i sam genijalni pesnik, prvi je, i to svojim delima, podržao Vukovu jezičku reformu i pismo, a srpski prosvetitelj je u prvoj poseti Cetinju 1834. bio oduševljen time kako je mladi vladar iskorenjivao krvnu osvetu među sabraćom i učvršćivao državnu vlast nad zavađenim crnogorskim bratstvima.
Vuk je od 1852. bio veza između srpskog ministra spoljnih poslova Ilije Garašanina i kneza Danila Petrovića, kasnije i kneza Mihaila Obrenovića i crnogorskog vladara Nikole Petrovića u dogovoru za zajedničku borbu za ujedinjenje srpskih zemalja. Iako savez nije uspeo, Vuka je knez Nikola ipak odlikovao Danilovim ordenom za nezavisnost Crne Gore.
Vuka Karadžića su razbesnele laži turske propagande, koja je ublažavala napade Omer-paše na Crnu Goru. Pošto je od rođaka dobijao izveštaje o zverstvima Turaka, on se, u 65. godini, ponovo latio pera. Već početkom 1853. "Augzburške opšte novine" počele su da objavljuju anonimne članke o borbi naroda za slobodu na Balkanu.
Evropa je tek tada saznala za nasilje nad hrišćanima. Posle tih članaka vesti turske propagande su teško stizale na stranice evropskih listova. Svi koji su kasnije pisali o događajima u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, koristili su se izvorima Vuka Karadžića.
