Najveće predratne afere (10): Genije bez trunke morala
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca izašla je iz Prvog rata opustošena u svim oblastima privrede, pa i sa železnicom koja je bila dobra gotovo samo za otpad. Kako bez vozova nema saobraćaja, a novca za kupovinu novih nije bilo, vlasti su odlučile da poprave stare.
Ali, i za to je nedostajalo radionica, opreme, stručnjaka, i - opet novca. Rešenje su ponudili Česi. Ministar saobraćaja Nikola Uzunović potpisao je jula 1921. ugovor o popravci železničkih vozila za 30 miliona dinara sa čehoslovačkim preduzećem A. D. za mašinska i mostovna postrojenja, s tim da se taj iznos ne isplaćuje unapred, kakav je bio poslovni običaj za ugovore velike vrednosti, nego da se isplati tek posle obavljenog posla.
Balkanskoj kraljevini je time učinjen značajan ustupak jer je železnica bila u tako jadnom stanju, da se moralo delovati odmah.
UCENA ČEŠKOG PARTNERA
Česi su imali nekoliko dobrih razloga da budu predusretljivi. Pored velikog posla i dobre zarade, ovaj ugovor je trebalo da ojača dobre odnose dve zemlje. Obe su nastale raspadom poraženih Centralnih sila i imale su isti interes, da se održi novi evropski poredak. Osim toga, popravka železničkih vozila Kraljevine SHS bila je i simbol solidarnosti slovenskih država.
Zbog toga je afera koja je iz ovog posla nastala imala mnogo teže posledice nego dotadašnje bogaćenje na račun državnog budžeta. Afera je prozvana "Adamstal" jer se čehoslovačko preduzeće nalazilo u mestu Adamovu, a pokrenuo ju je tadašnji ministar finansija Milan Stojadinović.
Još dok je Stojadinović bio na studijama, znalo se da ga čeka briljantna karijera finansijskog stručnjaka. Sa svega 23. godine postao je doktor ekonomskih nauka na Beogradskom univerzitetu, da bi se kao stipendista Kraljevine Srbije tri godine usavršavao u bankama Nemačke, Engleske i Francuske.
Pošto se vratio u otadžbinu, Stojadinović je dobio mesto pisara u Ministarstvu finansija, ali je do kraja Prvog svetskog rata već postao načelnik odeljenja. Ministarska karijera mu je započela 1922. kada ga je Nikola Pašić, šef Radikalne stranke kojoj se pridružio i Stojadinović, zapazio mladog profesora i ekonomistu. Uzeo ga je u svoju vladu i odmah mu poverio Ministarstvo finansija a uz resor i to da stabilizuje jugoslovensku monetu. Stabilizacija dinara je bilo prvo delo 34-godišnjeg ministra i od tada je za njega znala i najšira javnost. Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral.
Visoke položaje u vlasti on je koristio samo kao kao priliku da zgrne što više novca i lične moći. Zbog toga je bio posebno opasan po državni budžet.
Čehoslovačko mašinsko preduzeće je ispunilo svoj deo ugovora sa popravkom oštećenih železničkih vozila, ali Kraljevina SHS nije.
Od kako je decembra 1922. godine Stojadinović došao na mesto ministra finansija, umesto da se potrudi da dug bude namiren, on je učinio sve da bi isplatu zakočio. Svaki put kada bi češki opunomoćenik došao radi naplate posla, "iskrsao" bi neki problem zbog koga to nije moglo da se učini. A.D. mašinska i mostovana postrojenja na kraju su morala da uposle ugledne beogradske advokate Emerika Tartalju i Zafira Stankovića da reše slučaj.
Mercedes u kusurStojadinović je bio veoma spretan i spreman da u momentu ni iz čega napravi znatnu dobit. Kada je jednom prilikom posetio fabriku automobila Mercedes u Nemačkoj, svedoci su kasnije pričali da mu je, posle obilaska, direktor čuvene fabrike saopštio da su iz uprave uprave javili da se jugoslovenskom predsedniku vlade pokloni najnoviji model automobila. Stojadinović je odbio rekavši da kao predstavnik kraljevske vlade nema pravo na poklone. Direktor je bio uporan, predloživši da ga onda kupi za simboličan iznos. Stojadinović je pitao: - Koliko? - Neka bude jedan vaš dinar - odgovorio je direktor Mercedesa. Predsednik vlade izvukao je iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru. - Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno - našalio se direktor. - Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur... |
Advokati su dali sve od sebe da okončaju spor, ali bi i njima stalno iskrsavale nekakve administrativne prepreke. Na kraju se u Beogradu pojavio direktor čehoslovačke fabrike Gut.
Tek je njemu stavljeno do znanja da je žrtva zloupotreba u Ministarstvu finansija, i da će problem najlakše rešiti ako se obrati Radomiru Pašiću. Sin predsednika Vlade Nikole Pašića u to vreme je uveliko bio ozloglašen prema aferama koje su ga sustizale, a iz kojih je izlazio bez trunke odgovornosti.
Iako Rade nikada nije bio u državnoj službi, vešto je koristio čuveno prezime i bio prijatelj sa mnogim ljudima iz vlasti, pa tako i sa Milanom Stojadinovićem. Gut je sa njim i sa ministrom finansija stupio u vezu preko advokata Tartalje i dr Ljubomira Milina, direktora Slavenske banke i sklopio tajni dogovor o naplati duga. Zauzvrat je morao da da mito od 6 miliona čeških kruna, koji su među sobom podelili Stojadinović, Pašić mlađi, advokat i bankar. Vrlo brzo potom, ministar Stojadinović je izdao nalog Narodnoj banci da se čehoslovačkoj fabrici isplati dug: 10 miliona čehoslovačkih kruna u gotovini i 54 miliona dinara u bonovima koji mogu da se naplate do 1926. godine.
Svemoćne "kumice"Jugoslovenska tajna služba Udba je 1952. od Đorđa Bodija, masona i prijatelja izbeglog Milana Stojadinovića saznala i to, da su postojale dve žene koje kod predsednika vlade mogu "sve da završe". Prva je bila Stojadinovićeva kuma Ljubica Buba Gašić, sestra njegovog šefa kabineta u Ministarstvu spoljnih poslova Dragana Protića. Stojadinović nije ni krio da je previše nežan i pažljiv prema lepoj kumi. Izvodio ju je u šetnju, s njom igrao čitavo veče na balovima. Znalo se i da je Buba nekoliko puta uspešno u poslovima intervenisala kod kuma, koji bi je posle banketa uvek otpratio kući, jer je njen muž bio zatrpan poslovima u kabinetu. Druga žena je bila Slavka Protić Pantelić, kći člana Glavne kontrole Mike Protića i jugoslovenska modna trendseterka. Zbog njenog suviše slobodnog života, od muža je dobila razvod. Slavka je od tada potisnula Bubu Gašić i svuda se javno pokazivala pored Stojadinovića. Zbog sopstvene žene i javnosti, Stojadinović joj je našao drugog supruga, Isora, kojeg je zaposlio u listu "Vreme". Slavka Protić je pet godina bila najuticajnija žena u Jugoslaviji, koja je završavala veoma važne poslove. |
Vreme za isplatu duga koje je ministar finansija Milan Stojadinović namerno i beskrupulozno potrošio, oštetilo je državu za čak 122 miliona dinara. Za taj novac je moglo da se isplati čak 80.000 profesorskih, lekarskih ili sudijskih plata. Naime, od 1921. godine, kada je ugovor sa Česima potpisan, vrednost čehoslovačke krune je porasla pet puta, a računajući uz to i kamatu, prvobitan iznos duga od 30 miliona dinara narastao je na oko 152 miliona dinara.
STARA ISTINA
Najteža posledica afere Adamstal je bila ta što Milan Stojadinović nikada nije krivično odgovarao za zloupotrebu ministarskog položaja. Pošto se nisu oglasili ni Skupština, ni tužilaštvo, ni sud ni policija, ministru finansija, a potonjem premijeru širom su otvorena vrata da i dalje koristi državne funkcije i politiku kako bi se nezakonito bogatio. Beogradski list "Novosti" je, pišući o ministrovoj aferi sa Česima najbolje opisao mentalitet političara poput njega: "Stara je istina da nije opasan onaj koji ne zna šta treba krasti, već onaj koji zna, i razume posao". Bogatstvo Milana Stojadinovića pred Drugi svetski rat procenjivalo se na sedamsto miliona dinara, čime je postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji.
