Rađanje srpskih himni (11): Zov gvozdenih ratnika
Lujo Vitez Lovrić, Hrvat koji se u Prvom svetskom ratu borio na strani Srba i u bici kod Kokardže, protiv Bugara, izgubio oba oka, sećao se kasnije tih dana prema jednoj pesmi: "Na položaju kod Kokardže, svi koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci, zapevali smo pesmu 'O, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati"."
Istu pesmu su pevali 1941. godine i Slovenci, kada su, proterani iz svojih domova, stigli vozom na stanicu u Užice. Ni oni, kao ni većina Srba tada i danas, nisu znali da su ti poznati stihovi nastali bezmalo čitav vek ranije, dok "mila mati" još nije ni imala slobodu koju bi morala da brani.
REČI SRPSKE, MUZIKA ČEŠKA
Pesmu "Srbiji" je napisao izvesni Luka Sarić i prvi put je objavio 1860. godine. Drugih dela Sarićevih nema ni u jednoj književnoj antologiji, ali su zato ovi njegovi stihovi stigli u krv ne samo Srba, nego i njihove južnoslovenske braće. Pošto su dobili melodiju, našli su se u notnom "Zborniku rodoljubivih pesama" 1904. godine koji je sačinio Vladimir R. Đorđević, potom i u antologiju Milorada Panića Surepa i Đuze Radovića "Srpska rodoljubiva poezija" iz 1952. godine.
U narodu se odomaćio naslov "O, Srbijo, mila mati", prema prvom stihu pesme, a ona dalje glasi: "Uvek ću te tako zvati. Mila zemljo, mili dome, na krilu ću svagda tvome srećno živit' k'o u raju, gde miline večno traju. U tebi je ono sve. Za čim srce moje mre. Kroz dubrave tvoje lesne vesele ću pevat' pesne, kristal vodu tvoju piti, tebi večno veran biti, život i krv moju dati sve za tebe, mila mati. Ti si meni zemni raj, u kom ljupki cveta maj. Volim prosti pastir biti i u tebi sve živiti, neg u tuđoj zemlji, mati, carsko blago uživati. Ti si duše moje život, ti blaženstva zemna kivot. U tebi ću srećno tek' provoditi kratak vek." Pesma se završava stihovima "Kucnuo je, mati, čas, da se i tvoj čuje glas".
Kada je češki kompozitor Vojteh Šistek stigao u Srbiju 1887. godine, službovao je kao nastavnik muzike i kompozitor u Požarevcu, Beogradu i Nišu. Sarađujući sa Kulturnim društvom "Branko" čuo je stihove Luke Sarića i 1891. napisao za njih muziku. Inače, najviše se bavio horskim delima, a poznat mu je i "Marš kostolačkih rudara". Šistek se 1899. vratio u svoju domovinu. Baš u vreme njegovog odlaska, mnogo pesama s pozivom na oslobođenje moglo se čuti svugde gde je bilo Južnih Slovena.
Pesma "Srbiji" bila je i te kako dobro došla na prelazu vekova i milenijuma koji je doneo dramatične obrte, istorijske, nacionalne, književne, jezikoslovne. Postala je zov novih osećanja. Sve vreme ratovanja od 1912. do 1918. vojni orkestri armija i pukova imali su je na repertoaru. Tako su je 1915. čuli i čuveni američki novinar Džon Rid i njegov kolega, karikaturista Bordman Robinson kada su boravili u Srbiji, primećujući da elegantni srpski oficiri podjednako kao i vojnici na štakama, tifusari i oboleli od gangrene pevaju "O, Srbijo, mila mati".
Pošto se oporavila, srpska vojska na Krfu i Vidu je svake nedelje posle molitve u crkvi izvodila umetnički program. Jedna od glavnih tačaka bila je "O, Srbijo, mila mati". Odatle ju je orkestar Kraljeve garde pod upravom Stanislava Biničkog predstavio Francuskoj, gde se svirala uz "Marseljezu" i srpsku himnu "Bože pravde", izazivajući oduševljenje slušalaca. Orkestar je sa tim repertoarom izazvao ista osećanja i u Rumuniji, gde je gostovao odmah posle rata. Pesmu "Srbiji" su sa velikim uspehom izvodili i srpski đaci u Francuskoj, zajedno sa himnom "Bože pravde", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Rado ide Srbin u vojnike", "Domovini" i "Brankovo kolo".
Neka srpska narodna kola su sa posela, svadbi, vašara, krštenja i regrutovanja krenula u salone vladara, ali i u rovove, sa vojnicima. Veliki ljudi Srbije, naučnici, umetnici, komandanti, kraljevi i predsednici, imali su i svoja omiljena narodna kola.
Tako je kralj Aleksandar Karađorđević najviše voleo "Šumadijsko kolo", vojvoda Stepa Stepanović "Čačanku", heroj Beograda u Prvom svetskom ratu major Dragutin Gavrilović dobio je "Gavrilovićevo kolo", a ratnici Timočke divizije u Prvom svetskom ratu "Hajduk Veljkovo kolo". Tamo gde su bili Užičani i Drinska divizija orilo se "Užičko", a gde su Mačvani, "Mačvansko kolo". Vojvođani su igrali bećarac. Srpska vojska je imala i sopstvena kola, "Oficirsko", "Vojničko", "Kaplarsko". Na Krfu, posle vojnih vežbi, uhvatili bi se vojnici u "Kolubarsko kolo", a Grci i Francuzi na Krfu čudili su se brzom okrepljenju srpskih vojnika: "Čim su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju."
Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malo preživelih od čuvenih 1.300 kaplara, sećao se: "Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno, a malo radosno, jer uskoro ćemo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mačvansko kolo'."
Niko nije igrao kolo tako zaneseno kao kaplari, "gvozdeni srpski vojnici", kako su ih zvali. Oni su imali i svoje kolo, čvrsto i toliko žustro, da je podsećalo na vojnički egzercir. Igrale su neumorno cokule umesto opanaka sve do kraja, koji bi obavezno začinilo "Sokolsko kolo". Ono se uz pesme južnoslovenskih naroda naročito rado vilo u vojnim logorima Solunske doline kada su, udruženi u Jugoslovensku dobrovoljačku diviziju pristigli Srbi iz celoga sveta, Crnogorci, Slovenci, Hrvati, Česi, Slovaci.
Italijan za "solunce"Solunska ratna priča nadahnula je i strane umetnike. Tako je Napolitanac Dionisio de Sarno - San Đorđo komponovao jedno od najlepših srpskih kola, "Solunsko". On je još od 1893. u Beogradu radio kao profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Pre toga je radio u Kotoru, gde je za dramu kneza Nikole Petrovića "Balkanska carica" napisao muziku, pa je delo izvođeno u Nemačkoj i Rusiji. "Solunsko kolo" je posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu, uplićući vešto šumadijske i italijanske melodije.
|
ZABRANJENO KOLO
Posle pobede u Prvom svetskom ratu, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je u Solunu priredio bal na kome su zvanice bili komandanti svih savezničkih armija i članovi njihovih vlada, ugledni naučnici i umetnici, orkestri armija. Bal je budući kralj buduće Jugoslavije otvorio tako što je poveo "Kraljevo kolo". Novinari su sa divljenjem izveštavali kako nijedan dvorski bal u Evropi nije bio tako neobičan i veličanstven kao ovaj oficirski bal u Solunu, a sa naročitim poštovanjem su pisali o elegantnoj igri Aleksandra.
Posle Drugog svetskog rata, neke srpske pesme i kola su bila zabranjena, a pre svih "Kraljevsko kolo". Ipak, muzičari bi uspevali da doskoče vlastima svirajući "Srbijanku", sve dok režimske sudije ne bi primetile da je, zapravo, reč o samo jednoj verziji kola kralja Aleksandra. Tada bi bilo neprilika, jer je "Kraljevo kolo" isuviše podsećalo na pobednički rat koji su Srbi vodili pod krunisanima glavama i njihovim vojvodama.
