Dostava crkve na kućnu adresu

Porodica Mančić iz Niša osmislila je “prenosnu” mini-crkvu koju će dostavljati na željene adrese. Bogomolja je kompletno opremljena, a moći će da proradi sat vremena po dospeću, čim joj se priključi struja. Vlasnici firme kažu da im se već javljaju potencijalni kupci – od bolnica, hotela i restorana, do biznismena koji žele crkvu u svom dvorištu.

Dostava crkve na kućnu adresu, projekat je koji su osmislili Svetislav Mančić i njegov sin Goran iz Gadžinog Hana kod Niša i, po svemu sudeći, biće unosan biznis u Srbiji.

Mini-bogomolja napravljena je od kamena, sa čeličnom konstrukcijom i ima sve što je potrebno (krst, zvonik, oltar, freske) i u nju može da stane oko 15 ljudi

 

“Prenosna“ mini-bogomolja napravljena je od kamena, sa čeličnom konstrukcijom i ima sve što je potrebno: krst, zvonik, oltar i freske. Teška je svega pet tona i u nju može da stane oko 15 ljudi.

Svetislav Mančić, osnivač privatne firme koja se bavi izradom enterijera i eksterijera od kamena, kaže za RSE da je na ideju došao kada je potpisan sporazum o bogosluženju u vojsci, a ubrzo je shvatio da crkva može služiti i za druge namene.
 

“Dostupna je svakom restoranu koji drži venčanja, hotelima, motelima, bolnicama jer je za tu crkvu potreban samo blagoslov Srpske pravoslavne crkve, ali nisu potrebne nikakve građevinske dozvole i saglasnosti jer je prenosnog tipa. Viljuškarem je natovarimo na kamion, prevezemo je na određenu adresu i istovarimo. Ona je komplet oslikana po crkvenim kanonima, sa svim freskama, za deset minuta se

dovede kabl, priključi se struja na izvodu i posle istovara je spremna za bogosluženje. Mi u crkvi imamo i zvono od 17 kg koje može da zvoni električno, a može i vučenjem na kanap,” kaže Svetislav Mančić. Njegov sin Goran Mančić kaže da su već prve informacije o proizvodnji ove bogomolje koja će se dostavljati na kućnu adresu izazvale interesovanje.

“Ljudi pitaju, neki traže veće, neki manje, mada je ovo još uvek eksperimentalni model da vidimo šta se traži i da ispitamo tržište. Zvali su nas ljudi iz manjih mesta kojima nije potrebna velika crkva i ovu bi stavili u centar sela ili negde sa strane. Zvao nas je i čovek koji ima privatno groblje u Svrljigu, imali smo i slučaj čoveka koji hoće da je postavi pored vikendice, ali da bude u manjim dimenzijama. Razgovarao sam i sa ovima iz restorana pored autoputa Beograd – Niš”, navodi Goran Mančić.

SPC odobrava

Ideja Mančića odmah je naišla na odobravanje Srpske pravoslavne crkve, tako da neće manjkati ni sveštenika, koji još jedino nedostaju u celom projektu. Prema nekim informacijama, i u niškoj eparhiji najavljuju porudžbinu jer žele jednu ovakvu crkvu u dvorištu Sabornog hrama.

“U postupku smo dobijanja blagoslova niškog vladike. Obavljeni su svi razgovori, oni su pogledali crkvu, videli su da je po kanonima, tako da ćemo vrlo brzo, već do kraja nedelje imati i blagoslov”, kaže Svetislav Mančić.

U ime oca, sina i svetih nekretnina

Mančići, kažu, idu u korak sa vremenom, pa ako je danas sve “za poneti” zašto ne bi bila i crkva. U skladu sa tim, njihove bogomolje mogu se naručiti i preko sajta. Veruju da je ideja “pun pogodak”. Po svemu sudeći i jeste.

​​

Izgleda da se širi krug neznanja i nepoznavanja: Ratko Božović

“Izgleda da se širi krug neznanja i nepoznavanja, i potrebe da tražimo pomoć i tamo odakle ona ne može da stigne. Nema racionalnog, nema politike koja bi bila adekvatna, nema kulture koja bi nas vodila. Imamo populistički talas koji se sada pretvorio u estradu. Sve je to deo te priče,” ocenjuje sociolog kulture Ratko Božović.

Profesor Beogradskog univerziteta Ljubiša Rajić na prvo mesto u ovoj priči stavlja Srpsku pravoslavnu crkvu i državu koja joj je omogućila uticaj kakav danas ima u društvu.

“Dvadesetpet godina je crkva u ofanzivi, i to zato što ima jaku podršku države. Mi smo duboko zagazili u klerikalnu državu. Ovde praktično više nema nijedne državne institucije, preko policije i vojske, raznih drugih ministarstava, univerziteta, škola, obdaništa, gde ne vise ikone ili nisu prisutni sveštenici. Jedna mala crkva u dvorištu je danas statusni simbol (ja imam para da naručim celu crkvu sa sve popom da mi dođe na noge), to predstavlja neki lažan osećaj da su mi oprošteni raznorazni grehovi. Treće, demonstriram da sam ja mnogo bolji Srbin od drugih Srba koji nemaju pokretnu crkvu u dvorištu. I četvrto, još jednom demonstriram da je Srbija država Srba, a da su svi ostali koji u njoj žive gosti,” kaže Rajić, koji je uveren da će od ovog biznisa svakako obe strane imati koristi.

“Neko reče u riječkom Novom listu da bi trebalo promeniti ‘oče naš’, e pa to može i ovde kod nas - u ime oca, sina i svetih nekretnina. Ovi su napravili pokretnu crkvu, ali će se svešteniku svakako plaćati što dolazi na noge. Pogodiće se već oni, kako bi naši rekli – ljudi smo, dogovorićemo se,” rekao je Rajić.