Majstori za pečenje para

Ćumurdžije iz sela Mijovce u podnožju planine Kukavica zaklinju se da od njihovog ćumura nema boljeg. U selu udaljenom 30-ak kilometara od Vranja živi svega 60 ljudi garavim zanatom bave se Stojan Mančić Abaz, Slavko Stanković, Dragan Cvetković, Zoran Trajković, Ratko Milosavljević, Slađan Novković i Dragan Antić. Drevne porodične tradicije ne bi se odrekli ni za šta na svetu.

Joca Ilić pored ćumurane

 

- Naš ćumur je najbolji. Kad ga pogledaš na suncu, onako sitan sija da se možeš ogledati u njemu. Nema leskovačkih ćevapa i pljeskavica bez našeg ćumura. Za leskovačke roštiljdžije pravimo ćumur od gabrovog drveta koji je najkvalitetniji i sa posebnim mirisom. Zahvaljujući našem ćumuru i meso je ukusnije - priča 78-godišnji Stojan Mančić.

Budni i danju i noću

Zanat je preneo na sina Radivoja. Imaju dve ćumurane, jednu u dvorištu pored kuće, a drugu visoko u šumi na mestu zvanom Golema padina. Tamo imaju kolibu gde provode po 15 dana dok prave ćumur. Stojanu često po potrebi pomažu radnici iz okolnih sela.

- Naše selo se nalazi na 500 metara nadmorske visine pored reke Veternice. Šume su na istočnoj sunčanoj strani. Od bukovog, cerovog i gabrovog drveta se pravi najbolji ćumur. Kada se vraćaju s odmora u inostranstvo ćumur nose i naši gastarbajteri - ističe Stojan.

Dok se pravi ćumur nema ni trenutka odmora. Tada se ne spava ni danju ni noću.

- Ćumurdžijski posao je mnogo težak. Ne vidiš vatru, unutra je u ćumurani i nadmudruješ se njom. Beo hleb crne ruke jedu, ali ne žalimo se. Prodaja ide odlično i zarađujemo pristojno - priča Mančić.

Otkriva da se ćumur pravi tako što se drva od bukve, cera ili gabrike slažu u ukopanom delu ćumurane. Slažu se unakrsno da bi bilo vazduha između cepanica. Ukopani deo je pod nagibom. Gornji deo ide do visine od 1,5 metra, a donji se završava na 80 centimetara.

U jednoj turi naređa se pet kubika drva. Prvo idu sitnije grane, pa posle cepanice. Kad se drva naređaju pokriju se trulim senom, papratom, pa se nasipe zemljom debljine 20 centimetara. U nižem delu ostavi se otvor za loženje, a u višem dva otvora da bi izlazio dim i ulazio vazduh.

- Kada vatra krene da hvata maha, zazidaju se vratanca. Ubrzo vatra prestane da plamti zbog nedostatka kiseonika, ali se žar ne gasi sasvim već tinja i to čak dve nedelje, pri čemu se drvo ugljeniše. Kroz otvore izlazi dim, a mi ih povremeno otvaramo i zatvaramo kako se vatra ne bi skroz ugasila ili previše rasplamsala - priča Stojan.
 

Šleperi za Italiju
 

ITALIJANI VOLE MIJOVAČKI ĆUMUR: Joca Ilić

Kad se pojavi dim u Mijovcu, pet kilometra niže u Vlasu ljudi kažu: "Gotova je nova tura ćumura". Ćumur se vadi posebnim lopatama nalik na vile, nastaje čestitanje, nazdravljanje uz šljivovicu rečima: "Nazdravlje, pečene pare"!
Stojan je ćumurdžijski zanat naučio od oca Dobrivoja, poznatog vodeničara u poljaničkom kraju.
 

- Od jedne ture pakujemo po 180 džakova do 15 kilograma. Cena po vreći je 250 dinara. To je ćumur za leskovačke i vranjske roštiljdžije. Ćumur nam otkupljuje i zemljoradnička zadruga Kooperativa iz obližnjeg Vlasa.
Ispred Kooperative ćumur otkupljuje Joca Ilić koji živi na relaciji Mijovce - Vranje.

- Otkupljujemo ćumur od mijovačkih ćumurdžija i pakujemo ga u vrećice od po dva i po kilograma. Na vreći su etikete za italijanske firme Algija iz Milana i Roseli iz Torina. Tovarimo na paletama i teramo šleperima. Mesečno teramo po četiri šlepera. U jedan šleper stane 5.200 vreća ili 13.000 kilograma ćumura. Italijani su oduševljeni kvalitetom našeg ćumura, kako ne bi kad ima stogodišnju tradiciju - hvali se Ilić.
 

Stojan Mančić kaže da za u ovom kraju za ćumurdžije nema zime:

- Prašina i garež napune pluća, ali kad se popije jedna ljuta ili pivo, želudac se ispere i milina je gledati kako se ćumur od lepote, crni i presijava na suncu. Važno je da dolazi živa para i da naša deca u Vranju dobro žive...