Hag i UNMIK već znali za "Žutu kuću"
U prepisci zvaničnika UNMIK-a i Haškog tribunala do koje je došla italijanska agencija TM njuz, nalazi se niz detaljnih svedočenja o transportovanju otetih na Kosmetu do Žute kuće u Burelju, iz koje proizilazi da su čelnici ove dve institucije 2003. bili detaljno upoznati sa slučajem u izveštaju Dika Martija.
U dokumentaciji sa oznakom “poverljivo” koja sadrži 29 stranica u zaglavlju zavedenih oznakom CX-103 nalazi se korespendencija između zvaničnika UNMIK-a i Haškog tribunala.
U njenom sadržaju, čiji su delovi objavljeni na sajtu kanala Frans 24, nalazi se niz detaljnih svedočenja u kojima se opisuje prevoženje otetih na Kosovu 1999. godine do Žute kuće u Burelju, kao i transportovanje njihovih organa do aerodroma Rinas kod Tirane. Iz ove prepiske jasno proizilazi da su čelnici ove dve institucije jos 2003. bili detaljno upoznati sa slučajem navedenim u izveštaju Dika Martija.
Na početku ove dokumentacije se, sa memorandumom Haškog tribunala u zaglavlju, nalazi pismo Emona Smita, šefa misije Haškog tribunala u Skoplju i Prištini, upućeno šefu istražnog tima Tribunala Patrku Lopezu Terezu, u kojem Smit iznosi svoja saznanja proistekla iz susreta i razgovora sa direktorom UNMIK-ovog Odeljenja za pravosuđe Polom E. Kofijem.
Smit najpre predstavlja svoje zaključke o slučaju trgovine ljudskim organima u kojima se navodi kako je početkom i sredinom 1999. godine između 100 i 300 ljudi oteto i kamionima i kombijima preveženo do pritvorskih jedinica na severu Albanije. Većina od njih su bili Srbi, oteti na Kosovu između juna i oktobra 1999. godine, navodi se u dokumentu.
U avgustu 1999. godine "između 24 i 100 zarobljenih“ prebačeno je iz severne Albanije u privatne kuće i industrijske objekte u centralnoj Albaniji, uglavnom blizu Burelja.
Zatvorenici su odatle u manjim grupama premeštani u privatnu kuću južno od Burelja u kojoj je bila improvizovana klinika, medicinska oprema i osoblje koji su služili za vadjenje organa otetih čija su tela sahranjivana u neposrednoj blizini. Njihovi organi su potom prebacivani za aerodrom Rinas kod Tirane, a odatle u inostranstvo. Među zarobljenima je bio i manji broj žena sa Kosova, iz Albanije i istočne Evrope.
Zadnja isporuka dogodila se 2000 godine. U Albaniju je takođe prevožen i nepoznat broj ubijenih srpskih civila i sahranjivan na teško pristupačnim mestima.
Ovaj zaključak, kako se navodi, zasnovan je na svedočenjima etničkih Albanaca koji su služili u OVK i učestvovali u transportu najmanje 90 Srba do severa Albanije ili do "klinike“ u Burelju, kao i uklanjanju ljudskih ostataka u blizini Žute kuće i isporuci organa do aerodroma Rinas.
Svedoci tvrde da su transport i hirurške intervencije vršeni uz puno znanje i aktivno učestvovanje srednjih i najviših oficira OVK, kao i doktora sa Kosova i iz inostranstva. Celu operaciju su podržavali ljudi koji imaju veze sa u albanskoj tajnoj policiji vlade Salija Beriše.
Uz ovaj zaključak nalaze se i redigovana svedočenja u kojima je detaljno opisan slučaj, od prevoženja otetih, do transportovanja njihovih organa, a delovi ovih svedočenja već su se pojavljivaili u javnosti.
