Hrabre žene Đakovice
Đakovica važi za zabranjeni grad za Srbe na Kosovu i Metohiju. U nju bi želelo da se vrati više od 200 srpskih porodica, a dok se to ne desi u gradu od 1999. godine živi samo pet starica koje čuvaju sećanje na to da je u Đakovici nekada živelo više od 3.000 Srba.
Kroz Đakovicu Srbi ne mogu peške, a najbezbednije je biti neupadljiv u vozilu sa kosmetskim tablicama. Tako se mogu izbeći kamenice i uvrede kojima Albanci sačekuju sve đakovičke Srbe koji su pokušavali da obiđu uzurpirane kuće ili groblje i porušene spomenike.
Jedine srpska oaza u gradu je porta crkve Presvete bogorodice. Zapaljena je 2004. godine, ali je nikla nova crkva i novi dom u kome živi pet starica.
"Ne možemo mi da izađemo nigde odavde. Juče je došao sveštenik iz Prizrena da uzme sestru da idu na slavu. Izašli su pred kapiju, pošli da sednu u auto, dok ih je grupa ljudi psovala", kaže iskušenica Ružica.
Pozorište za četiri starice
Narodno pozorište iz Prištine, iseljeno u Kosovsku Mitorvicu, odigralo je prošlog oktobra predstavu "Ne očajavajte nikada" pred četiri starice koje čine su tada činile celokupno srpsko stanovništvo u Đakovici. Pozorište je prošle jeseni išlo u potragu za publikom, u gradove na Kosovu i Metohiji gde živi simboličan broj srpskog stanovništva. |
"Dvanaest godina smo kao u kućnom pritvoru. To je toliko žalosno za Đakovicu. Ja sam rekla u policiji da mi nismo u zatvoru, nego da smo rođeni ovde. Tu mi je rođen deda, pradeda...Po čemu ne možemo da idemo u kuću, evo kuće na 50 metara", kaže Nadežda Isailović.
Četiri Srpkinje iz Đakovice zajedno su od 1999. godine. Ružica im se pridružila pre godinu dana. Stigla je iz Trstenika. Ne žale se, iako žive samo od pomoći proteranih Đakovčana i brige bratstva iz Dečana. Veruju da će dočekati povratak Srba u Đakovicu.
"Oni plaču kada da se vrate, žale. Kada smo bili na groblju, oni su kukali. Mi imamo duševni mir, nigde nema takvog mira kao na Kosovu, a od telesnog svuda se strada", kaže Poleksija Kastratović.
U ovim ženama nema nimalo gorčine, ne čuje se reč osude, ni prema komšijama Albancima, ni kosmetskim vlastima, ni međunarodnoj zajednici.
"Snaga koju ove žene pokazuju mnogima koji su otišli, možda i olako, mogla bi da bude primer", kaže državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović.
"Đakovica je najteži slučaj i nije bez razloga nazvan zabranjeni grad za Srbe. Mislim da će teško ići povratak, ali nas ohrabruje jaka volja onih koji žele da se vrate", kaže Ivanović.
Prema njegovim rečima, vreme je važan faktor. "Posle 12 godina, one su se prilagodile na život u novoj sredini. Mislim da smo priveli kraju, da ne kažem izgubili bitku povratka Srba u gradove", ističe Ivanović.
Starice u Đakovici više ne čuvaju ni vojnici Kfora. Od sveta u kome za njih nema mesta, štite ih samo kapija, visoka ograda i jedan albanski policajac.
