Beograd, prestonica balkanskog podzemlja (6): Padaju prijatelji Prve porodice
Nešto posle ponoći, 12. aprila 1997. godine u piceriju Mama mia, u centru Beograda ušetao je ubica. Ušao je u malu salu i povikao: "Svi na pod!" S leđa je ispalio petnaestak metaka u Badžu, naočigled njegovog sina Vojislava i još jednog prijatelja, carinika. Pored Badžinog tela pronađena je tašna u kojoj se nalazilo 700.000 nemačkih maraka.
Ubica nikad nije pronađen i pored visokog ranga njegove žrtve, a u vezi s nalogodavcem sve je ostalo samo na sumnjama.
Badža je počeo karijeru kao pozornik na Tašmajdanu. Zbog svoje izuzetne fizičke spremnosti, poznavanja veštine rvanja i džudoa, ubrzo je postao instruktor, a onda, sredinom osamdesetih godina, zamenik komandanta Specijalne antiterorističke jedinice MUP Srbije.
Pošto je uspešno obavio ovaj zadatak, Stojičić je postao čovek od poverenja Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije. Proslavio se 1989. godine, u vreme štrajka albanskih rudara u Starom Trgu, na Kosovu. Tada je sa specijalcima upao na pomoćni ulaz. Specijalci su iz mraka, s licima zatamnjenim bojom, kao u američkim filmovima, među rudarima posejali paniku.
Beograd, prestonica balkanskog podzemlja:
3. Kobna greška "idola mladih"
Od tada se vrlo brzo uspinjao lestvicama moći Miloševićevog režima. U ratu u Hrvatskoj bio je odgovoran za stvaranje specijalnih jedinica i jedno vreme je komandovao Teritorijalnom odbranom u Vukovaru i okolini.
Kad je počeo državno sponzorisani šverc cigareta, govorilo se da je i Badža na tom putu, te da mu je sukob sa suparničkom grupom i došao glave.
Na sahrani prvog policajca Srbije okupio se ceo državni vrh. U prvom redu stajao je Milošević sa decom, ali bez supruge Mirjane Marković, zatim šef Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić, Nikola Šainović, Željko Ražnatović Arkan i mnogi drugi. Bračni par Milošević-Marković su od Badžinog ubistva sve češće viđani na sahranama svojih saradnika.
Među njima se našao i Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar Jugoslovenske levice, stranke Mirjane Marković. On je ubijen je 24. oktobra 1997. godine ispred zgrade Beopetrola na Novom Beogradu, kompanije čiji je bio direktor. Izašao je iz službenog mercedesa, a napadač mu je sasuo dva rafala iz heklera u glavu i leđa, dok je zastao u razgovoru sa prijateljem ispred zgrade. Tom prilikom teško je ranjen i prijatelj Siniša Milenković.
Moćna kompanija
Prema svedočenju jednog radnika na gradilištu nove zgrade Srbijašume, koja se nalazi tik uz zgradu Beopetrola, ubica je posle atentata pobegao iza zgrade Beopetrola noseći "nešto uvijeno u crnu kesu". Beopetrol je tada bio druga po veličini naftna kompanija u Srbiji. Nastao je nakon raspada SFRJ, preuzimanjem 200 benzinskih pumpi od hrvatske naftne industrije INA. Na Todorovićevoj sahrani okupio se gotovo ceo državni i vrh SPS i JUL, na čelu sa predsednikom Miloševićem.
"Sad sam ti sve oprostila"
Kundak je bio dugogodišnji bliski prijatelj porodice Milošević, a posebno je imao dobre odnose sa Mirjanom Marković. Špekulacije o prirodi njihovog odnosa podgrejalo je pismo Mire Marković pročitano na sahrani, a koje je, između ostalog, sadržalo i ove reči: "Dragi Zorane, nikada nisam bila dalje od tebe i nikad ti nisam bila bliže. S juga Indije, iz Madrasa, nisam u stanju da dođem danas u Beograd i da se s tobom pozdravim poslednji put - ja, koja sam punih 15 godina tvoja najbolja drugarica. Ali ti šaljem poruke preko svih ovih planina i mora - ja se s tobom nikada neću rastati. Moje prve misli su bile - nikad više naši razgovori, slaganje, briga, gnev, nada - sve u jednom satu - i tako svih ovih godina. Nedostajaćeš mi dok budem živa... I ne ljuti se na mene što sam ti ponekad nešto zamerala. Uvek si bio moj drug. Sada sam ti ionako sve oprostila... Tvoja Mira."
Od policajca do posrednika
Prvi likvidirani policajac za koga se sumnjalo da je umešan u mutne poslove bio je Miroslav Bižić. On je u vreme atentata bio vlasnik detektivske agencije Biža, ali je reč o onom istom policajcu koji je osumnjičenima za ubistvo Andrije Lakonjića u Nani 1990. godine omogućio da pobegnu iz zemlje. Šest godina kasnije, maja 1996, Bižić je ubijen na parkingu Starog Merkatora na Novom Beogradu, iz zasede. Ubica je pucao na njega iz automata s prigušivačem. Bižić je posle slučaja Nana bio uslovno osuđen za pomaganje počiniocu krivičnog dela i napustio je službu.
Nakon te likvidacije eksplodirao je, do tada tinjajući, sukob savezne, republičke i gradske policije, koji je okončan centralizacijom javne i tajne policije pod kontrolom republičkog MUP-a. U to vreme se govorilo kako je po odlasku iz policije Bižić bavio veoma unosnim poslom. Naime, lopovi bi krali skupocene automobile, a onda bi on ulazio u "slučaj" kao posrednik, pa su za pozamašan novac vlasnici mogli da otkupe svoje četvorotočkaše.
