Memoari Pavla Jakšića (5): Pariz pod kukastim krstom
General Pavle Jakšić, opisujući studije optike u Parizu, gde se obreo nakon što je diplomirao fiziku i matematiku na Univerzitetu u Beogradu, verno dočarava slike početka Drugog svetskog rata u francuskoj prestonici.
Dok su Nemci ulazili u severna predgrađa Pariza, toga 12. juna 1940. obavijenog gustom maglom, sa grupom studenata - Jugoslovena krenuo sam na jug. Ulice su bile puste. Stojeći pred zgradom, jedna nadstojnica je u razgovoru sa komšinicom rekla: "Kako je čist vazduh bez buržoazije!"
Ove reči, izraz jednog od francuskog raspoloženja, dobro sam upamtio. Nešto slično ću doživeti godinu dana kasnije u jugoslovenskoj aprilskoj katastrofi 1941, kada su seljaci u vozu između Dvora i Sunje vodili ovakav razgovor: "Ode nam Jugoslavija", reče jedan. "Ode, vala, a neka je otišla nije ni valjala", odvrati mu rezignirano drugi.
Div na kolenima
Međutim, kada se shvatilo da je svaka tuđinska vlast, a utoliko pre surova fašistička, gora od ma kako rđave sopstvene, i francuska nadstojnica i jugoslovenski seljaci su po svoj prilici ili izabrali put borbe protiv zavojevača ili bili njegove žrtve.
Na francuskim drumovima nepregledne kolone kola, ljudi, žena, dece i vojnika. Nemački avioni neometano mitraljiraju. Izvanredno vernu sliku onoga što sam i sopstvenim očima gledao i doživljavao dao je čuveni filmski režiser Rene Kleman u svom još čuvenijem filmu "Zabranjene igre".
Pamtim dobro ozlojeđenost koja me zahvatila: francuski vojnici su bežali, a da se sa neprijateljem nisu ni suočili. Pojavljivala mi se neka inadžijska, balkansko-srpska želja da ščepam mitraljez od nekog od njih i sačekam Nemce.
Razotkrile su se tu, sva trulost francuske fasade versajske "hegemonije", posledice antikomunizma, kolonijalne britanske i francuske opsesije, aveti francuskih gubitaka u Prvom svetkom ratu, kada je od 1914. do 1917. svakog minuta ginuo jedan Francuz, a od 1914. do 1918, od svake desetorice mladića poginula trojica. Nemački feldmaršal Fon Bok, osvajač zapadne Evrope, pozirao je 14. juna 1940. foto-reporterima na Napoleonovom grobu. Iz Londona se preko radija javljao De Gol u ime budućeg Pokreta otpora.
Francuska, zemlja vojne slave, velikog ugleda i moći, žarište napredh stremljenja i kulturnog stvaralaštva, bila je bačena na kolena i stavljena u kolonijalni položaj. Njen veliki ekonomski potencijal upregnut je u fašiičku ratnu mašinu - usmerenu na osvajanje sveta i zavođenje novog, nemačko-fašističkog svetskog poretka.
Istorijski prelom
Centar sveta, ponositi simbol Francuske - Pariz, u nemačkim je rukama! Kakav istorijski prelom?! Veliki lepi grad bio je unakažen i oskrnavljen ogromnim zastavama sa fašističkim simbolom - kukastim krstom.
One su, kao draperije prekrivale fasade palata na trgovima Konkord, Etoal i drugim. Nemački kamioni praznili su čuvene pariske robne kuće i butike, plaćajući pošteno novčanima koje je štampala svaka divizijska štamparija. Nemački vojnici su u pratnji prostitutki gmizali pariskim ulicama. Sve je nekako bilo na visini civilizovanog zapadnoevropskog sveta i metod zavojevača-pljačkaša i manir žrtve.
Čekanje vize za izlazak iz Francuske i povratak u zemlju, preko Nemačke, produžavalo se unedogled. Kako ću kasnije shvatiti, to nije bilo bez veze sa nemačkim pripremama za napad na SSSR, koje su bile u toku, i pritiscima na Jugoslaviju. I tada sam nešto od toga mogao naslutiti i iz razgovora s mladom Nemicom u nemačkom konzulatu, koja je poznavala Jugoslaviju i s čvrstim ubeđenjem rekla mi da se nada da će se uskoro opet naći u njoj.
Kolebajući se da li da počnem da radim u Institutu - jer je rad u svim oblastima obnovljen, ili da se pasivno prepustim čekanju vize, dane sam provodio šetajući Parizom. Najviše sam se zadržavao po knjižarama, preplavljenim Hitlerovom knjigom "Mein Kampf".
Kako je to bila era zvaničnog nemačko-sovjetskog prijateljstva, iako će se nemačke divizije uskoro tajno prebacivati iz Bulonjskog logora na sovjetsku granicu, u sovjetskoj knjižari se slobodno prodavala komunistička literatura na francuskom, nemačkom i ruskom jeziku.
"Evo vam, fotografišite"
Kada sam jednoga dana iz Tiljerijskog parka pokušao da fotografišem okolne zgrade pokrivene od krova do tla nacističkim purpurnocrvenim zastavama sa svastikama, prišao mi je Francuz, očevidno misleći da sam Nemac, uhvatio se rukom između nogu i gnevno mi uzviknuo: "Evo vam, fotografišite ovo!" Tužno sam se osmehnuo i rekao da nisam ni Nemac, ni fašista, i da se čuva ovakvih ispada.
Na istorodnu patriotsko-antifašističku reakciju naići ću nekoliko meseci kasnije u Banja luci, one aprilske večeri 1941. kada je nemačka kolona protutnjala kroz ovaj grad i uputila se preko planine Borije u pravcu Teslića i Doboja u Sarajevo, da bi Jugoslaviji zadala poslednji smrtonosni udarac.
U kafani "Bosna", prepunoj nemačkih vojnika i agenata, jedan Krajišk se popeo na sto i sa uzdignutim rukama, preteći, mnogo pre 4. jula, objavio jugoslovenski nacionalnooslobodilački rat i njegov ishod rečima "Je...... mi njima majku svejedno na kraju...!" Ali, sudbine onog Francuza i ovog Krajišnika bile su drugačije. Krajiška, tog bezimenog veličanstvenog junaka, smesta su ščepali Nemci i izdajci i, najverovatnije, još iste večeri ubili.
Bol zbog poniženja
Svoje nezadovoljstvo i bol zbog poniženja, Parižani su vidno i borbeno izrazili 20. avgusta 1944. godine, kada su, ponajviše pod uticajem komunia, podigli u svom gradu antiokupatorski ustanak i do dolaska francuske i anglo-američke vojske, 25. avgusta, savladali glavninu nemačkog garnina.
Hvalospevi u štampi
U toku je bila vazdušna bitka za Englesku. Nemačka i kolaboracionistička štampa punile su stupce pohvalama nemačkoj Luftnjaffe, koja je uništila engleski grad Koventri i koja je konventrirala engleske gradove. Danas se zna da je iza kulisa tajno pripreman napad Nemačke na SSSR, koji je Hitler najavio generalu Rundštetu još 2. juna 1940. godine, dok je o tome u nemačkom generalštabu razgovarano jula 1940. godine.
