Memoari Pavla Jakšića (3): Nepravda u učionici
Pavle Jakšić u memoarima "Nad uspomenama", opisujući svoje prve godine školovanja, verno slika i prilike dvadesetih godina dvadesetog veka.
Moju detinju dušu u najranijem detinjstvu mnogo je trovao strah od škole. Često sam slušao od starijih: "Biće ti u školi pet na tur", tako da se u mojoj svesti škola poistovećivala s batinama što, u stvari, i nije bilo daleko od istine. Kada sam (1921) kao đak pešak savladao strah od vukova i besnih pasa, pešačeći šest dana u sedmici pet kilometara do škole u susednom selu Perni, jer je moja škola u selu Blatuši bila još dalje, i pet kilometara natrag do kuće, doživeo sam - pored saznanja da u školi ne tuku svaki dan - nešto neočekivano.
Pet po turu
Mesecima sam strpljivo i ćutke podnosio dobacivanja drugova kao "strancu" iz drugog sela, ne žaleći se ni roditeljima ni učiteljici. Jednoga dana sam se ipak grubo suočio sa onim zlokobnim "pet na tur".
"Otvorite pernice!", strogo je naredila učiteljica i krenula od klupe do klupe, pažljivo zagledajući naše pisaće pribore - pisaljku i "spužvu". Ja sam s ponosom otvorio svoju pernicu u kojoj se blistala nova novcijata zašiljena olovka "kohinor", koju mi je otac odnekud s puta doneo. Kad je učiteljica ugledala ponos moje pernice, ščepala me je za vrat i, tukući me šakačke, vikala: "Marš napolje!" Usplahirena, dotrčala je do katedre, zgrabila glogovu šibu i u besu je počela da me tuče gde je stigla, čak i po licu.
Tek kada se izmorila i polomila nekoliko glogovača okrenula se prema meni, koji sam se tresao od jecanja, naredila da kleknem i objasnila i meni i preneraženom razredu svoj "pedagoški postupak": kažnjava me jer sam, navodno, ukrao njenu olovku. Uzalud sam ja uvređen, kroz plač i ridanje, objašnjavao da mi je olovku otac kupio.
- Danas kradeš olovke, sutra ćeš jaja i kokoške, a onda volove! - grmela je stara učiteljica.
I u tom trenutku uvređenost zbog nepravde i gnev zbog nasilja srušili su strahopoštovanje seljačeta prema učitelju kao nekom nestvarnom i nedostižnom idolu. Digao sam se i sa ispruženim krvavim rukama potrčao prema nasilnici.
- Da neću možda vaše volove krasti?! To je moja olovka. Nećete vi mene više tući! Videćete kada moj otac dođe! Na mene se sručio nov pljusak udaraca glogovačom.
"Marš u ćošak, da klečiš. I da znaš, ovako ću te tući osam dana!"
Odluka deda Pavla
Izdržavši posle nastave dva časa u "reštu" (zatvoru), vratio sam se kući, ovog puta bez batina mojih drugova, koji su se već ranije razišli kućama. Kod kuće sam se lomio šta da činim. Teško mi je bilo da kažem šta se dogodilo, a teško mi je bilo i da prećutim jer je valjalo batine trpeti narednih osam dana i uz sve to ostati pred razredom "kradljivac". Sve je rešio majčin pogled na moje ruke, krvave i modre. Doznavši šta se desilo, mnogočlana porodica se uzbudila. Naročito je bio kivan moj stari ded Pavle, nepismeni, čestiti patrijarhalni seljak, čovek za koga se pričalo da ga niko nije video u kafani i kome sam ja, kao najstariji unuk, bio ljubimac. Samo je noć i udaljenost škole sprečila da plahoviti Krajišnici ne odgovore učiteljici na nepravdu i nasilje onako po krajiški.
- Ti, Đurđu, nećeš ići sutra na sajam u Glinu, nego u školu da pokažeš gospoji učiteljici kako se nepravedno tuče tuđe dijete - zapovedio je moj ded svome najstarijem sinu.
Sutradan smo izjutra rano otac i ja prtili sneg koji beše napadao preko noći. Otac je preko ruke nosio okovani štap - šljaku - kombinovani bodež i buzdovan, od čijeg jednog udarca je prskala glava. U razred sam stupio ponosno, uputio se pravo u svoju klupu, dok je moj otac, opipavajući svoju šljaku, prišao katedri za kojom je stajala prebledela učiteljica. Posle nekoliko razmenjenih reči otac i učiteljica su otišli u susedni razred, kod učiteljičinog muža Stojana. Tamo se stvar nekako izgladila. Meni je olovka vraćena. Učiteljica me više nije tukla, ali razredu nije objasnila svoj postupak. Posle ovoga niko mi nije više nikad spomenuo "krađu" a prestali su, na moju sreću, i da me kolektivno zlostavljaju po izlasku iz škole. Uskoro je stara učiteljica sa svojim mužem otišla u penziju. Njihova mesta zauzeli su mladi učitelji - Jovo Šepa i Bosiljka Petrović-Kukulj.
Čarobno vrelo
Moja naklonost prema matematici, koja će mi mnogo pomoći u školovanju i opredeliti put kroz prirodne nauke do univerzitetske katedre, ispoljila se vrlo rano, još u prvim danima školovanja. U trećem razredu pročitao sam matematički problem u "Čarobnom vrelu", časopisu Crvenog krsta, koji sam voleo da čitam prevaljujući dug put do škole ili natrag kući... Bolesnoj princezi bila je za lek potrebna jedna jabuka iz susednog carstva. Carski emisar, poslan po spasonosnu jabuku, stigao je pred čarobni vrt i rekao čuvaru svoju želju. Čuvar ga je pustio u vrt, ali samo pod uslovom da njemu na povratku dadne polovinu svih jabuka i polovinu jedne jabuke, s tim da ne sme šeći nijednu. Na drugoj i trećoj kapiji postavljen mu je isti uslov. Pred emisarom je sad bio zadatak: koliko jabuka ubrati da bi se zadovoljili zahtevi trojice čuvara i ponela samo jedna jabuka za princezu.
Matematičari, naravno, znaju da se do rešenja može doći verižnim razlomcima opterećene jednačine s jednom nepoznatom, čije rešenje daje X = 15. Daleko, razume se, od mogućnosti da u trećem razredu osnovne škole postavim i rešim ovu jednačinu, ja sam, uporan u traganju za nepoznatim, primenio, nauci takođe poznat metod eliminacije - pokušaja i greške. Jedan nije, dva nije, tri bi zadovoljilo prvog čuvara, pa, zanesen rešavanjem - pljus u blato i sve iz početka. Stigao sam tako do broja petnaest - a to je bio broj za kojim sam tragao! Prvi i drugi razred su imali svoju, a treći i četvrti svoju učionicu. Učitelj bi jednima predavao, drugi su nešto pisali. Dok je učitelj Šepa tumačio četvrtom razredu decimalne brojeve, ja sam iz klupe trećeg razreda budno slušao.
I kada se iz četvrtog razreda niko nije javio da napiše na tabli zadat decimalni broj, ja sam ustao iz klupe, prišao tabli i na njoj ispravno napisao ono što je učitelj zahtevao. Ovo je, po svoj prilici, više nego moja džijudžica, navelo učitelja Šepu da više puta poziva moga oca i nagovara ga da me pošalje u gimnaziju. "Kud da šaljete dijete? U tim školama može ono poludeti!" - govorili su seljaci mome ocu i majci.
Časovi rvanja
Na časovima gimnastike mi, seoska deca rado smo se rvali. Učitelj Jovo je voleo da posmatra naše đačke borilačke veštine. Posebno je podsticao moj nekakav osobeni borilački stil - kombinaciju džiju-džica i boksa - koji mi je omogućavao da pobeđujem i fizički snažnije od sebe.
