Memoari Pavla Jakšića (2): Carstvo na krajiškim kostima
Opisujući svoja sećanja na Veliki rat iz ugla četvorogodišnjeg deteta, Pavle Jakšić podseća da se Petrova gora, za vreme vekovnih hrišćansko-islamskih verskih ratova, nalazila u težištu trougla gradova-tvrđava: Bihaća, Siska i Karlovca, gornjokarlovačke "soldačke zemlje - Korduna, preko kojeg su turske vojske izvodile pljačkaške pohode na zapadnu Hrvatsku i Sloveniju.
Tu, u međurečju i na reci Uni (Bihać, 1530-1592) i Kupi (Sisak, 1593) odigrali su se brojni istorijski krajiško-turski ratni okršaji:
- Pamtim grmljavinu topova koju je moj ded propratio na gumnu rečima: "Bog'me, gruva u Taliji", što će kasnije Ernest Hemingvej ovekovečiti u knjizi "Zbogom oružje". Možda je baš tada - posle podeljenog ruma "bez kojeg nema šturma - moj zemljak, general-feldmaršal Svetozar Borojević, "fon Bojna", kolega Poćoreka i Makenzena, koji su Krajišnike terali na Srbiju, naredio krajiškim hrvatskim, srpskim i bosanskim regimentama da krenu na Taljamento i Pijavu i tako dobro uzdrmaju Antantinu koaliciju.
A na tom području severne Italije njihovi i naši pradedovi su pod komandom primerno kolebljivog i slabog austrijskog generala Maka, zajedno sa slavnim ruskim vojskovođom Suvorovom, na prelazu iz 18. u 19. vek suzbijali Napoleonovu najezdu na istok.
Komšije bez očiju
Našli su se Krajišnici u Italiji i sredinom 19. veka, kada su pod komandom feldmaršala Radeckog - kojem je slavni kompozitor Jozef Štraus posvetio ništa manje slavan marš koji Bečlije i dan-danas slušaju sa nostalgijom i oduševljenjem - gušili - kod Kustoce i Novare -nacionalnooslobodilačku borbu Italijana. Pamtim i priče sa komišanja, prela i večernjih sedeljki sa majstorima - Hrvatima, Mužama iz sela Gređana koji su nam gradili kuću. One o duhovima, vešticama i vukodlacima kasnije su mi razdirale dušu strahom dok sam noću morao prolaziti pored groblja na putu do voza kojim sam svakodnevno putovao u glinsku gimnaziju.
Pravi smisao onoga što sam slušao u rodnoj kući o krajiškom ratovanju, hajdučiji, radu u američkim fabrikama i rudnicima, bunama i ustancima, o očevoj vojnoj službi na bečkom dvoru u onoj čudesno kitnjastoj uniformi, saznavao sam, razume se, kasnije kroz ceo život. Ovde sam čuo i prve verodostojne priče o oktobarskoj revoluciji u Rusiji. Najviše mi se nekako dopadalo ono o često spominjanom Vladivostoku... "Kad mi, 'crveni', pred Vladivostok, a po njemu bele zastave u znak predaje i crvene u znak pozdrava."
Tragove zle sudbine Srba-Krajišnika - kojima su austrijski oficiri na njihovom jeziku izgovarali samo rečenicu: "Vi, Srbi, najradije birate posao vojnički, i razaranja u Prvom svetskom ratu gledao sam stalno u komšijama bez ruku, nogu i očiju - invalidima bez invalide."
Zlatnici umesto klikera
Dugo je na krajiškim kostima i invalidima opstajalo Habzburško carstvo. Oni koje sam ja gledao nisu ga, na našu sreću, uspeli odbraniti. Ali i pored teških uspomena na nacionalno i versko ugnjetavanje, zadržao se dosta dugo kod mnogih Krajišnika i žal za "Vranjinim vremenom - u suštini sećanje na zlatnu valutu u epohi "cvatućeg kapitalizma u Evropi, krajem 19. i početkom 20. veka, karakterističnoj i po odsutnosti ratova, normalnog vida života Vojne krajine - Soldatenlanda. Mene, na to vreme podseća i očev šešir pun austrijskih zlatnika koje je on prebrojavao.
Tom prilikom, poklonio je i meni nekoliko "Franc Jozefa", da bih se igrao s njima, umesto s klikerima. Mnogo značajnije je, međutim, ono proaustrougarsko u odnosu na Hrvate, Srbe i Slovence, anacionalno nasleđe, ukorenjeno u svest veoma brojnih bivših visokih austrougarskih činovnika, oficira i feudalaca i njihove dece (raznih Sarkotića, Kvaternika, Pavelića, Mandića, Budaka, Lorkovića) koji su kao eksploziv razarali društveni organizam - u istoriji prve zajedničke države Južnih Slovena - Jugoslavije, da bi se u punom sjaju pokazali aprila 1941. godine, kada su, pod zaštitom fašističke zavojevačke vojske, uspostavili Nezavisnu Državu Hrvatsku, kao jedan od elemenata zaplanirane nove "Balkanske podunavske federacije" za koju se, sem austrougarskih "revanšista" uporno zalagao i premijer Velike Britanije - Vinston Čerčil.
Rovovi Ilije Trkulje
- Među mnogobrojnim sećanjima najživlji mi je ostao spomen na Trkulju Iliju Iletu. On je negde u Galiciji ili u dolini Soče bio teško kontuzovan. Vratio se kući naizgled zdrava ljudina. Ali, ono što je on radio više nego rečito je govorilo o njegovoj poremećenosti i gledanju na materijalna dobra poput "Grka Zorbe", junaka istoimenog filma, seća se Jakšić svojih prvih godina života i navodi:
Dok su u proleće seljaci odlazili da obrađuju svoja polja, Ileta, glava krajnje siromašne porodice, započinjao bi svoje radove na padinama ispod svoje kuće. Čitavo brdo bi ispresecao rovovima, skloništima, galerijama. Po onome što mi je ostalo u sećanju, mislim da je to po dimenzijama mogao biti fortifikacijski obrađen bataljonski odbrambeni rejon sa baterijom artiljerije. I tek bi ga u poznu jesen kiše i snegovi oterali s polja i sve to zarušili.
Ali Ileta bi narednog proleća počinjao sve iz početka, i tako godinama... Kada bi me deda poslao da ga pozovem da radi kod nas u nadnicu, Ileta bi, vrskajući i kao izvinjavajući se govorio: "Ne mogu, dok ovog vraga ne svršim."
Gorka ironija
"Šta radiš?", pitali bi me bezbroj puta drugovi i prijatelji tokom godina i decenija, dok sam kao i suviše mlad penzioner - po odluci, u jugoslovenskom socijalističkom društvu "nepostojeće" cenzure - obimne rukopise svojih naučnih radova slagao u ličnu arhivu. "Istrajavam na Iletinom poslu", odgovarao sam u gorkoj ironiji.
Tica velika ko mlin
Jednoga dana prvi put smo začuli gde nešto nepoznato bruji gore u nebu. Bio je to avion. Pamtim da nam je baš Ileta uzbuđen objasnio: "To je 'eroplan. Ta vam je tica velika ko taj vaš mlinčić." Pamtim i sad da mi je to poređenje bilo nekako čudno i sumnjivo: otkud ta ptica može da bude koliko i naša vodenica-potočara?!
