Vihori koji su izazvali "Oluju" (4): Teskoba u Glavnom štabu
Izvolite, uđite! Komandant Vas čeka! Pokucah i uđoh u prostoriju pretrpanu nameštajem, okićenu fotografijama srpskih vojvoda i drugih srpskih istorijskih znamenitih ličnosti.
Desno, nad radnim stolom, pogrbljen i zaokupljen nekim vema hitnim i vrlo značajnim poslom, radio je komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Krajine, general-major Mile Novaković, ne primetivši moj ulazak.
Zastadoh, pomalo iznenađen, i glasno pozdravih čoveka koji brani srpski narod Krajine:
- Zdravo, komandante!
General se podiže, bezvoljno mi pruži ruku i jedva procedi:
- Bog ti pomog'o!
Prihvatih iskren pozdrav. I u ruci i u glasu generala primetih snažnu dozu nervoze, nespokoja i snažnu teskobu koju nije mogao da prikrije.
- Kako si, Mile? - upitah ga vedro.
- Ma... pusti. Koga si doveo?
- Doveo sam oko osamdeset starešina, mahom su oficiri iz centra vojnih škola, vrlo stručni, raznih profesija, sa vrlo visokim stepenom obrazovanja, iskusni nastavnici i rukovodioci i ljudi sa borbenim iskustvima sa raznih delova ratišta..
- Znam - prekide me - Dobio sam spisak. Ima i dobrih. Ali bolje da si mi doveo dva potporučnika - promrlja general prigušeno i vrlo nerazumljivim rečnikom.
- Kakvo je stanje na frontu? - upitah generala hladno, pomalo zbunjen njegovom primedbom izazvanu ponašanjem Vojske SRJ koja nije slala mlade podoficire i oficire za komandire i komandante nižih taktički jedinica i tražene kadrove, nego dobrovoljce, viškove i nepodobne. - Pa... Polako se stabilizuje situacija - reče mi odsutno, zagledan u neki papir na stolu.
Na vratima se pojavi pukovnik Miloš Pupovac, vedar, sveže obrijanog crvenog i glatkog lica. Predusretljivo mi priđe i srdačno se pozdravismo.
- Mile, jako je dobro što je Slobo sa nama! On je sjajan oficir. Radili smo zajedno veoma dugo.
- Znam, Miloše! - prekide ga general zvanično.
- Nego, povedi ove starešine u Dom. Upoznaj ih sa situacijom. Doći će i Đilas da im iznese stanje na frontu... I personalac da im saopšte raspored.
Vihori koji su izazvali "Oluju":
Iz izlaganja komandanta, pukovnika Milana Đilasa uočio sam nekoliko, agresijom nametnutih, operativnih problema na teritoriji Severne Dalmacije, koja je i činila zonu odgovornosti VII korpusa. Sve u svemu, problemi su veliki, ali je evidentan i borbeni otpor koji je, kako su se jedinice mobilisale, počeo da narasta, a napad ustaša da jenjava, da li zbog problema i teškoća koj su se pojavili u njihovim redovima ili zbog operativnog zatišja i pauze radi priprema uvođenja novih, svežih snaga, intenziviranja napada i produžetka agresije. To je bilo ključno pitanje na koje ni Glavni štab ni komandant VII korpusa nisu imali odgovor. Jedino rešenje za njih je bila borbena pomoć sa strane, koju su mediji najavljivali, ali koja nije značajna snaga i nije spremna za angažovanje u borbi. Pristizanje novih, pre svega dobrovoljaca iz drugih srpskih zemalja je još u toku.
- Imate li snaga za protivnapad? - upitah komandanta, naglašeno i odlučno.
- Nemamo, jer jednostavno ne možemo da ih izmislimo!
Zahvalio sam se komandantu, pozdravio starešine kojima je personalac Glavnog štaba počeo da saopštava ratni raspored i sa Milošem se uputio u Glavni štab.
- Ti ćeš u Glavni štab! Ja sam te predložio za glavnog operativca štaba. Mile se sa time složio!
- Nisam ja, Miloše, za to. Došao sam da idem na front da ratujem, a ne da se bavim administracijom. To ne mogu da prihvatim. Kome da se javim u kasarni u Benkovcu? Ko je glavni?
- Pukovniku Draganu Tanjgi . On je glavni. Da li se poznajete?
- Odlično se poznajemo. Stari smo drugovi. Hvala ti na svemu Miloše! Videćemo se!
Brzo smo prošli punkt Kenijaca, pripadnika Unprofora koji nam na naš pozdrav veselo odmahnuše. Na putu smo sretali zaprežna kola, ponajviše traktora sa izbeglicama, uglavnom starijih ljudi koji su sve više izazivali nespokojstvo i naglašavali pitanje: Da li će ustaše stati ili će udariti istom ili još jačom silinom nastaviti genocid?
Kolone izbeglica
Kako smo se približavali Benkovcu, grupe vozila jadnih srpskih izbeglica bilo je sve češće. Po prolasku Kistanja, u Bribirskim Mostinama smo se na jednom mestu zaustavili. Izašao sam iz vozila u nameri da sa nekim od izbeglica porazgovaram, ali oni nisu bili voljni za zaustavljanje i razgovor. Dostojanstveno su, ignorišući me, prolazili, a ja sam to sa velikim osećajem krivice i tugom posmatrao. Nažalost, ne prvi put. Od seljana, meštana, niko se nije pojavljivao.
Spremni za borbu
- Gospodo oficiri, nalazite se u Domu vojske i policije u Kninu. Imam čast da vas pozdravim u ime komandanta Glavnog štaba, koji nije u mogućnosti da vam se obrati lično i imam obavezu da vas informišem o stanju u Krajini i na frontu VII korpusa. U Krajini, sem ovde u Severnoj Dalmaciji, mirno je. Po izvršenoj mobilizaciji u celoj Republici, vojska se priprema za oružanu borbu i u najvišem je stepenu borbene gotovosti. Sem pojačanog obezbeđenja snaga na frontu, Hrvati nemaju značajnih snaga koje bi mogle izvršiti napade i ozbiljnije ugroziti snage korpusa - rekao je Đilas.
