Vihori koji su izazvali "Oluju" (2): Povratak otpisanih
Devedeset i treće, 25. januara u ponedeljak, u sedam časova i dvadeset pet minuta, po povratku sa jutarnjeg vežbanja pitomaca Vojne akademije kopnene vojske u Beogradu, u prolazu kroz kancelariju sekretarice, poluljutito i veoma zvanično mi saopšti: - Pukovniče, rektor Univerziteta Vojske Jugoslavije je zakazao sastanak u sali za sastanke u sedam časova i trideset minuta. Saznala sam da svi koji su rođeni u Krajini moraju da budu tamo danas i da idu u rat!
Na vratima se pojavi rektor Univerziteta VJ sa svojom svitom. Ustadosmo, sede za sto i oborena pogleda promuklim glasom promrmlja.
- Sedite gospodo!
Jasno naređenje
Na osamdeset prvoj stranici radne beležnice zapisao sam saopštenje rektora univerziteta koje glasi:
- Prvo, saopštavam decidirano naređenje, da moraju da idu 25. 1. 1993. godine na nove dužnosti u Republiku Srpsku Krajinu svi oficiri koji su rođeni u Hrvatskoj, 26. 1. 1993. godine u Republiku Srpsku, svi oficiri koji su rođeni na teritoriji Bosne i Hercegovine. Napustimo salu i raziđosmo se.
Na ulazu zgrade rektorata sačekala me je grupa pitomaca Vojne akademije, rodom iz Republike Srpske Krajine, spremnih da pođu sa mnom.
Vrhunski profesionalci
Ovo su iskusni oficiri od čina kapetana, kojih je bilo vrlo malo, do pukovnika kojih je bilo najviše, uglavnom iz kopnene vojske raznih rodova i službi i manji deo iz ratnog vazduhoplovstva i protiv vazdušne odbrane. Najveći broj je stručnjaka iz nastave, od predavača do profesora. Svi su završili neku od vojnih akademija. Svi su završili ili poslediplomske studije ili Generalštabnu akademiju. Deo pukovnika su doktori vojnih nauka, a deo je završio školu nacionalne odbrane ili ratnu školu. Svi su bili obrazovani, značajnog teoretskog potencijala i iskusni. Odlikovali su se raznovrsnim opštevojnim i vojnostručnim veštinama i navikama, sa dugogodišnjim trupnim i ratnim iskustvima na značajnim i odgovornim rukovodećim mestima kako u JNA tako i u Vojsci Jugoslavije.
- Ne možete sa mnom, jer ni ja nisam načisto kako ću ići, ali siguran sam da će biti organizovan dolazak, uostalom, ako i ne bude organizovan, vi dođite autobusima, snađite se, jer to ćete raditi celog života. Zar niste shvatili da o vama nema ko da brine, vi ste otpisani! Zdravo momci! Čekam vas u Krajini!
Stigosmo u Centar vojnih škola i parkirasmo vozilo ispred svečane sale, odakle će oficiri Vojske Jugoslavije (rođeni u Hrvatskoj) koji se nalaze na službi u Centru vojnih škola morati po usmenom naređenju sa najvišeg vrha, ići u rat u Republiku Srpsku Krajinu.
Istovarismo ratnu opremu, oprostih se sa kćerkom i vozačem i ispratih ih prema kapiji, a zatim uđoh u pola popunjenu svečanu salu, uglavnom sa oficirima i neznatnim brojem podoficira, sedoh u peti red i uključih se u auditorijum otpisanih.
Za velikim svečanim stolom, frontom okrenutim prema auditorijumu, sedelo je šest generala, snažnih i uočljivih likova i jedan pukovnik sitnog rasta i bledunjavog i prozirnog lica, rođenih na teritoriji Srbije i Crne Gore.
Strepeći sastanak
To je bio najkraći sastank u mojoj vojničkoj profesiji, toliko hladan, mukao, nespokojan, strepeći, pa čak i netrpeljiv, pomešan sa odvratnošću i nezahvalnošću prema problematičnim ljudima koji su izazvali veliki problem i kao njegovi vinovnici moraju biti hitno odstranjeni bez reči civilizovanog protokolarnog duha hladnog birokrate, a kamoli reči topline ili reči sreće ljudima koji idu u rat, drugovima po pozivu i karijeri, drugovima sa vrlo teškim ljudskim sudbinama, i nastup čoveka opterećenog teškim bremenom karijerizma, koji više teži podelama nego patriotizmu.
Naizmenično odgovaraju na pitanja ljudi iz auditorijuma otpisanih, koji imaju razne životne probleme od nezbrinutih kompletnih porodica do bolesnih članova porodice i slično, naročito onih koje je uništavala tragedija povlačenja JNA od Slovenije preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, do Srbije, po nalogu njihovog vođe.
Dosta demagogije
Iskoristio sam tajac. Ustao sam, i zatražio reč. General mi dade rukom znak.
- Ovo je velika sramota! Šta je urađeno od ovog skupa - oštro sam nastupio.
- Vi, gospodo generali, nemate prava na bilo kakva objašnjenja i uveravanja, jer za to vas nije niko ovlastio! A vi gospodo oficiri - iskoristih zbunjenost svih - nemate prava na pitanja i na razloge da izbegnete rat!
Nasta tajac.
- Ko je spreman da ide u rat za svoj narod neka ide, dosta je bilo demagogije!
Krenuh prema izlazu i bez okretanja i zastajanja uputih se prema parkiranim autobusima, gde se oko mene brzo okupilo više desetina oficira spremnih da krenu, ali nismo mogli odmah, pošto nisu obezbedili ratnu opremu. Posle kraćeg vremena, dogovorismo se da krenemo za oko dva sata. Pozvao me je general Vuleta Vuletić kako bi me imenovao za vođu grupe oficira i da mi poveri zadatak da ih povedem u rat, u Knin u Glavni štab Vojske RSK.
Otpisanih je bilo oko osamdeset, za dva autobusa. Gledao sam vrlo živ skup ljudi uglavnom srednje dobi i starijih. Većinu njih sam poznavao, iz škole, iz trupe, najviše sa ratišta. Većina je ozarenog lica u društvu članova porodice, uglavnom odrasle dece, poneki i sa suprugom. Skup je uvećao i jedan broj iskrenih patriota oficira koji nisu sa spiska otpisanih, iskrenih drugova, saboraca i prijatelja. Lica ljudi su postajala sve ozarenija, sa sve širim osmesima i glasnijim smehom, sve je bilo homogenije, veselije i lepše.
- Drugovi, ja sam određen za vođu puta. Vreme je da krenemo. Zauzmite svoja mesta! Krećemo za pet minuta!
Seli smo u autobuse i krenuli. Rodbina i prijatelji su nam mahali sa suzama u očima. Poneki od nas su uzdahnuli, sa suzom u oku za onima koji su nam najdraži...
Sutra - Vihori koji su izazvali "Oluju" (3): Oficiri kao ilegalci
