Alahovi hrišćani na Balkanu (12): Sultan pije, raja plaća
Nadaleko je poznata osobenost islama koja potpuno zabranjuje alkoholna pića i jedenje svinjskog mesa.
Međutim, neke zabrane, kao što je pijenje vina, dovele su do razmimoilaženja pravnih škola, kojih u islamu ima četiri. Kuran je u ovim pitanjima ljudske ishrane nedvosmislen:
"O vernici, zaista su vino (alkoholna pića), kockanje, kipovi, strelice (za gatanje) nečista dela šejtanova, klonite se toga da biste se spasli", a ista sveta knjiga zabranjuje "lešinu, krv, svinjsko meso i ono što je zaklano u nečije drugo ime osim Božjeg", osim ukoliko je neko iz bilo kojih razloga prisiljen da jede i ovakvo meso. Zabrane su dopunjene izrekama i postupcima poslanika Muhameda i njegovih drugova, ashaba. Zabrana se odnosi na sva opojna pića, a kazna u ranom islamu kretala se od četrdeset udaraca štapom do smrtne kazne. Trgovina alkoholom bila je strogo zabranjena.
Pravo i lažno vino
Rasprava među islamskim školama počinje pitanjem: šta je vino? Sok od grožđa koji se priprema gnječenjem smatra se vinom, ali to ne mora da se odnosi i na druge sokove, kao što su, na primer, neke vrste grožđanih sirupa. Osim toga, vino se u vreme Kuranske zabrane pravilo i od drugih biljaka, npr. datula. U vezi sa alkoholom iskrslo je još jedno važno pitanje: da li ga treba tretirati kao vino ili ne? Sve pravne škole, osim hanefijske, odgovorile su potvrdno, pa se tako zabrana koja se odnosi na vino proširila i na ostala alkoholna pića. Dopuštena su bila sva slatka, neprevrela pića. Dopušta se i sok od grožđa, muselez, kod kojeg kuvanjem ispare dve trećine tekućine.
Pohvala vinu bila je česta u predislamskoj poeziji, a i kasnije je ostala jedna od omiljenih tema muslimanskog pesništva. To su vinske pesme, hamrijat. Vino ima i posebno mesto u književnim delima mistika, u kojima je simbol ekstatičkog zanosa, navodi Olga Zirojević, istoričarka i stručnjak za orijentalistiku i istoriju Osmanskog carstva.
U različitim epohama islamski vladari su imali dvojak odnos prema zabrani vina. Dinastija Omajada je imala visoku toleranciju u poređenju sa strogošću ranog islama, ali su Abasidi ponovo uveli rigidne mere i protiv vinogradarstva i trgovine vinom, uništavajući sve što je bilo u vezi s ovim pićem.
U osmanskim popisima stanovništva, defterima, beleže se prihodi od šire i vina, koje su pravili i prodavali hrišćani. A pijani se, prema zakonu, kažnjavaju batinanjem i novčanom kaznom. I u Osmanskom carstvu se menjao zvanični odnos prema vinu. Zabrane su bile češće u vremenima kriza i nemira, tako da je javno pijenje vina ponekad bilo zabranjivano i nemuslimanima.
U vreme Sulejmana Veličanstvenog, u 16. veku, bila je zabranjena i javna prodaja vina, ali je poznato da je njegov sin, sultan Selim Drugi, bio velika pijanica koja je trošila ogromne količine ovog alkoholnog pića. Čuvena su i opijanja janičara kojma se, kako to, svedoči jedan evropski putnik iz 16. veka, moralo gledati kroz prste. Pilo se i po tekijama nekih derviških redova, pre svega bektašija, a ritualnu upotrebu alkohola praktikovale su sve alevije, vrsta šiita, nezavisno od etničke sredine u kojoj su živeli. Sa vinom se susreće, na putovanjima po velikoj osmanskoj carevini, i slavni putopisac Evlija Čelebija iz 16. veka, navodi Olga Zirojević.
Bektašije vole svinjetinu
Za razliku od alkoholnih pića, mnogi muslimani osećaju istinsku odvratnost prema svinjskom mesu, tabuisanu još u predislamskom vremenu. Divlja svinja, inače, nije zabranjena. Kako navodi Olga Zirojević, problem je, međutim, postojao kod preobraćenika na islam budući da su se oni veoma teško odricali dotadašnjih navika. Anonimus iz 1585. kaže da "svinjarije neće napustiti poturi, pa kada bi u dženet, a ne u kabu unišli". Poturi, a to su za ovog autora, inače nebosanca, ona prosta masa seljaka u Bosni, koji se nisu mogli otresti nekih starih verskih običaja "ostajući u pustinji neverstva". Austrijski konzul J. Han je zapisao sledeće: "Kroz svu Albaniju ima priča kako hrišćanska Lurjanka u istome loncu kuva ovčije i svinjsko meso, pa pri ručku sebi obrće krmeće, a mužu ovčije meso". Jedno od imena koja su na Kipru davana kriptohrišćanima bilo je i lardokophtedi, u vezi s ovim običajem. Uz nove muslimane redovno ide sumnjičenje da jedu svinjsko meso ili bar da još čuvaju na tavanima slavske lonce u kojima su njihovi preci kuvali slaninu za svečanosti. S druge strane, bektašije su javno "mezetile domuzinu". Zanimljivo je da su i u nekim bugarskim selima Cigani muslimani, kao i hrišćani, na Badnje veče kadili i jeli svinjsku glavu.
U Sarajevu se, piše on, pio muselez, "nevareno vino", koje se pravilo od grožđa, uz dodatak raznih začina. Kao specijalitete od pića navodi hardaliju, vrstu poluprevelog dezertnog vina, i ramazaniju, koja se pravi od grožđa i "s nogu obara čoveka". Bilo je to prijatno piće koje je čoveka jačalo za molitvu. Onaj, međutim, koji pije pravo vino, šarab, nesrećnik je koga stanovnici ovog grada izbegavaju i preziru, dodaje Čelebija. U Banjaluci je specijalitet bila pelonija, verovatno vrsta medovine s pelinom. Nešto ranije, francuski putnik Žedoen nalazi u Sarajevu "izvrsna vina". Dva veka kasnije, međutim, francuski putnici su začuđeni odsustvom vina u Bosni, koje je bilo zamenjeno drugim pićem, šljivovicom "malo ugodnom za piće", a koju muslimani piju "bez imalo grižnje savesti".
Sarajevski hroničar iz 18. veka Mula Mustafa Bašeskija pominje u svom gradu dvadesetak mehana, a kaže da ima i mnogo pijanica, od kojih su neki bili uvek pijani, ali ne navodi precizno od čega. Imenom samo nekoliko puta pominje rakiju, koju su muslimani čak prodavali.
Pesma o agama Sarajlijama
Pijenje alkohola ušlo je i u pesme, narodne i umetničke, kao što su "Vino piju age Sarajlije". A pojedinci, pak, koji su pili rakiju verovali su da se na nju ne odnose šerijatsko-pravni propisi o zabrani. Oni su, naime, polazili od leksičkih značenja pojedinih Kuranskih ajeta. Kako navodi istraživač M. Mujić, među muslimanskim stanovništvom Bosne i Hercegovine izgleda da se najviše trošila jedna vrsta medovine.
Džemov izum
Očigledan je bio napor i muslimana i preobraćenika da sitnim lukavstvima, preimenovanjem, dodavanjem vinu raznih mirođija ili kuvanjem, i dalje piju alkholna pića i koja im je nudila okolna priroda. Tako Džem sultan, sin Mehmeda Osvajača, začinjeno vino ne smatra vinom i pije ga bez ustručavanja, a odbija nezačinjeno.
Drugujući s bektašijama u Skoplju 1925. Dragiša Lapčević beleži da oni javno i sasvim "serbez bektaše" jedu domuzinu, svinjetinu, i piju vino. Na slavama crnogorskih preobraćenika pili su se i vino i rakija. I muslimani u dvoverskim šiptarskim zadrugama u Metohiji dugo su pili rakiju "iz ljubavi prema svojim rođacima katolicima".
