Holanđanka koja je volela Srbe (13): "Bljesak" uz blagoslov sveta
Kada je 5. maja 1995. godine Hrvatska sprovela prvu, od dve vojno-policijske akcije kojima je na stotine hiljada Srba proterano iz ove države, cela međunarodna zajednica je ćutala. Akcija "Bljesak" bila je prva i prethodila je onoj, mnogo goroj - "Oluji", a Jeni Ligtenberg u svom dnevniku nije krila ljutnju zbog takvog ponašanja sveta.
Istorija se ponavlja
"5. maj 1995. Svet ćuti, a politika i mediji to skrivaju. Kolone izbjeglica sa ženama i djecom bombarduju se prilikom povlačenja. Jesu li to nova pravila UN-a o ljudskim pravima?! Pišem pismo ministru inostranih poslova Holandije, po mom mišljenju, jednom bezvrednom političaru. Istorija se ponavlja."
"10. maj 1995. Svi su zabrinuti zbog akcije hrvatske vojske na Republiku Srpsku Krajinu i to je tema tokom pauze za kafu. Svi dele mišljenje da Hrvatska agresivno sprovodi etničko čišćenje nad Srbima na teritorijama na kojima su vekovima živeli i to kao većinski narod. Zašto Ujedinjene nacije ništa ne čine? Jednostavno, oni su u tome kolaboracionisti. A Tuđman i Šušak se, pak, nazivaju 'demokratama'? Nije važno da li verujemo u to. Sve što se radi u ime demokratije radi se da bi se uništila Srbija, to je CILj, ko ti šta može? Narod u Evropi je toliko neinformisan i indoktriniran da nikog ni najmanje nije briga kako će se sve ovo završiti. Šta se Belu kuću tiču hiljade, desetine ili stotine hiljada poginulih Srba? Što više Srba nestane, to više Kinkel, Kol, Genšer i evropski komesar Van den Bruk uživaju. Takva je, dakle, njihova humanost. Puni su mržnje. Odakle ta osvetoljubivost? Maršalov plan je, nakon Drugog svetskog rata, podigao na noge nemačku privredu. Da li je to bio samo vlastiti interes? Nije li to već bila proba za ono što će se događati u poslednjoj dekadi ovog veka? CIA i FBI su u Mađarskoj i Hrvatskoj preduzeli mere za ilegalno naoružavanje čim je postalo jasno da će Milošević dobiti izbore. Posle te pobede, Buš senior je rekao: 'Službeni Vašington se okreće protiv Srba i Srbije!', a CIA je pripremila scenario raspada SFRJ i građanskog rata u Jugoslaviji.
Holanđanka koja je volela Srbe:
Holanđanka koja je volela Srbe:
(1): Htela sam pogled iza scene
(2): Kuće kao mrtvački sanduci
(4): Dečja graja jača od granata
(6): Mala Jugoslavija u bolnici
(7): Lažne žrtve Srba na Markalama
(8): Rat u režiji Alije Izetbegovića
(9): Ranjenici na pokretnoj traci
Bušova odluka
Petog novembra 1990. godine Buš je potpisao odluku (uputstvo) o spoljnim operacijama, koja propisuje da će sva pomoć, krediti, trgovina i pozajmice za Jugoslaviju biti zaustavljeni u roku od šest meseci. Najznačajniju ulogu u tome imali su američki ambasador Cimerman i njegov prethodnik Iglberger (to sam saznala od mog 'učitelja' iz 'plavih šlemova'). Više ne sumnjam u prljavu nameru i ratobornost Amerike i Nemačke. Pod maskom demokratije promovišu upravu i diktaturu. Je li TO demokratija?"
Demokratija je maska
Holandski istoričar i pisac je pedeset godina ranije rekao: "Sadašnji fašisti će se u budućnosti nazivati antifašistima." Imao je pravo: demokratija je maska. Meni je neshvatljivo da su saveznici iz perioda 1940-1945. učestvovali u izazivanju ovog krvoprolića u Jugoslaviji. Oni su nameravali da ceo jedan narod, koji živi u ovoj prekrasnoj zemlji, ubiju. Od toga ne odstupam."
Venčanje Sonje Karadžić
Mnogo je apsurda bilo tokom rata u Bosni. Toliko da ih je ovdašnji živalj prihvatio kao nešto sasvim normalno. Neko sa strane, poput hrabre Holanđanke, pronalazio je ta, cinična, različita tumačenja stvarnosti i na još suroviji način ih prezentovao u svom dnevniku. Jedan od boljih primera je odnos Zapadnih medija prema događajima u ratnoj Bosni.
"17. juni 1995. Danas je venčanje Sonje K. CNN je tu, kao kokoške, da javnosti na Zapadu servira negativnu propagandu, umesto da svetu saopšti da su i na OVOJ strani krvoprolića nesreće i tuga.
U četiri popodne ponovo čujemo zavijanje sirena. Ponovo dovoze ranjenike - četiri mladića, ponovo operacije, ponovo krv, ponovo amputacije... U sobi profesora Šošića lekari sede iscrpljeni, bez dugih komentara, i čekaju novu turu ranjenika. U sobi im spremam sokove da se osveže.
U bolnici nema Si-En-Ena, jer bi onda javnost valjda morala da poveruje da na ovoj strani vlada ista nesreća kao i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Ali, ovde se i dalje dešavaju normalne, svakodnevne stvari, dakle i venčanja. Ljudi to smatraju normalnim... Helikopter leti za Beograd sa tri mala pacijenta u komi: nedužna deca od devet, osam i četiri godine. Kao i mi na Zapadu, i oni isto imaju roditelje koji zbog toga preživljavaju duboku bol, ali političare se to ne tiče."
