Podigli spomenik ubici Rolovića

У данашњој Хрватској правих ус-таша, оних који су запамћени по ножу и маљу, вјероватно и нема много јер је мир и та братија крије своје реквизите до неке следеће згодне прилике попут оне вуковарске, госпи-ћке... Али без обзира на то, оно што се данас назива Хрватском воња Ус-ташијом, свакодневно и у готово свим приликама. Не тврдим да у Хрватској не постоје и Хрвати који нису ус-таше, али је очигледно да њихово присуство није учинковито. Чак је понекад врло тешко установити стварну разлику измећу присталица Ус-ташије и оних који то нису. Зашто? Па и једни и други су у датом тренутку залегли за сецесију, за Неовисну Државу Хрватску. На истој страни су се нашли домољуби типа Мире Баришића, Гојка Сушка... и домољуби типа Јосипа Манолића. Будимира Лончара... Колико год да су били на супротстављеним странама од 1941 до 1945, толико су били на истим страни од 1991 до 1995. Заједничка поњава била је и остала НДХ. Без НДХ не би било ни данашње Неовисне Хрватске. То је тачно..... Нажалост......

U Evropi postoji samo jedan jedini narod koga je čitava Evropa javno proklela i od koga čitav Stari kontinent beži „kao đavo od krsta” Владислав Б. Сотировић, 04.01.2010 +++ a to su Hrvati. Evropa je još u prvoj polovini 17.-og stoleća skovala krilaticu-prokletnicu koja glasi: „Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!” Ovaj sramni beleg za čitavu jednu naciju isplivao je na evropsku površinu za vreme Tridesetogodišnjeg rata 1618.-1648. g. koji se vodio između evropskih katolika i protestanata (faktički evropski Jug protiv evropskog Severa). Ovaj verski rat se slobodno u povesti može smatrati Prvim opštim evropskim ratom u kome su pojedine regije Centralne Evrope ostale bukvalno opustošene a najviše su ubedljivo stradali Nemci. Nakon ovoga rata računa se da je oko jedne trećine nemačkog stanovništva poobijeno a u pojedinim nemačkim oblastima čak i do čitavih 90 procenata. Evropsko zgražavanje, a posebno nemačko, na Hrvate i njihova nedela ostao je i u dokumentovano-pisanoj formi kao gore spomenuti natpis (krilatica-prokletnica) na katedrali u istočnonemačkog gradu Magdeburgu koji je za vreme Tridesetogodišnjeg rata bio prvi evropski grad koji je osetio na svojoj koži i ulicama sadističko biće Hrvata koje će doći do punog izražaja u Jasenovcu i ostalim stratištima duljem Lipe Njine za vreme Drugog svetskog rata 1941.-1945. g. ali i nakon toga za vreme Otadžbinskog rata 1991.-1995. g. Ostalo je zabeleženo i jedno svedočanstvo o hrvatskim zverstvima iz vremena Tridesetogodišnjeg rata u kome su Hrvati služili svoje bečke katoličke gospodare i to od strane jednog švedskog generala koji je zabeležio da su Šveđani našli u hrvatskom vojnom logoru glave beba naabijene na kočeve. Ovu tradiciju su Hrvati nastavili sve do danas tako da se o srpskim glavama naabijenim na drvene ograde po Krajini može naći svedočanstvo očevidca u monografskoj knjizi Jelene Guskove, Istorija jugoslovenske krize (1990-2000) u dva toma, Beograd 2003. g. (prevod sa ruskog). Dakle, hrvatski sadizam se povesno može pratiti još od vremena Tridesetogodišnjeg rata od kada se može argumentovano, tj. zasnovano na povesnim izvorima, pokazati i što je najbitnije i dokazati da genocid nad srbskim narodom uključujući monstruozna iživljavanja nad srbskim ženama i decom kao i rušenje srbskih spomenika kulture i povesti zajedno sa bogomoljama i pisanom tradicijom kako za vreme Drugog tako i za vreme Otadžbinskog rata od strane Hrvata nije nikakav novovekovni izum već pre svega dugostoletna tradicija pa čak i način nacionalne samorealizacije u Hrvata. Prof. Lazo M. Kostić je povodom ovog pitanja bio decidan pišući: “Ali ne samo da su Hrvati u ovom našem decenijumu pokazali svireposti kojih bi se svaki Hun ili Avar stideo, nego uopšte je sva njihova istorija puna grozote, izzdaja, otimačine, krađe, pljačke, ubiistva nevinih i bespomoćnih. Nema nijednog savremenog naroda, to znači još preostalog naroda, o kome se istorija tako odvratno izrazila kao što su Hrvati. Njihova dela opisuju se sa puno groze. Gdegod su se pojavili, svuda su osramotili svoje ime i opoganili sve koji su s njima sarađivali.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.) U istoj svojoj knjizi se Kostić poziva citatima i na knjigu Evropska pozornica iz godine 1653. koja je izašla u Frankfurtu na Majni a u kojoj se navode konkretni primeri i dokazi o zverskim hrvatskim zločinima, iživljavanjima nad civilnim stanovništvom i nezasitom plačkaškom karakteru koji su hrvatski vojnici pokazali u toku Tridesetogodišnjeg rata. Tako se na primer kroz opis događaja iz godine 1621. u Evropskoj pozornici govori o velikom broju divljih Hrvata koja je posle borbe kod Praga, tj. nakon bitke kod Bile Hore koju su češki protestanti izgubili od habzburških katolika, sakupila pljačkom veliki plen ne samo od protestantskih neprijatelja već i od svojih saveznika bohemskih katolika uz monstruozna ubistva žena, muškaraca i dece kojima su odsecali glave, ruke i noge i nakon toga ih sekli u komade. Međutim, najstravičnija zverstva je hrvatska vojska prema knjizi Evropska pozornica (drugi tom koji je štampan godine 1679.) počinila u nemačkom gradu Magdeburgu nakon čega je i nastala krilatica ali i molitva Gospodu poznata širom Evrope pod sloganom: „Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!” Naime, godine 1630. Hrvati su ušli u ovaj istočnonemački grad i prema pisanju Evropske pozornice kao istorijskog izvora desilo se sledeće: “Tada je zapravo počelo i pljačkanje, otimanje, mrcvarenje, sramoćenje devojaka i žena, i postupalo se preko svake mere užasno i grozno. U crkvi Katarine oni su pedesettrojici, uglavnom žena, sasvim nemilosrdno odrubili glave, tu su one pronađene mrtve sa savijenim i preklopljenim rukama. Neke su žene prilikom porođaja od tiranskih vojnika pogubljene. Uopšte ne može da se opiše ni izreče kakav je to bio jad, kakva beda i žalost… Oni su, ipak, pored konja i nešto stoke, odveli sobom u logor mnogo žena i devica sa nešto muškaraca, povezane lancima. Ženske su tu zloupotrebljavali u njihovoj đavolskoj požudi na bedan način, da su mnoge, naročito male devojčice od deset ili dvanaest godina, koje takođe nisu poštedeli, morale platiti glavom…” Kada su se posle pijančenja, orgijanja, pljačkanja i svakovrsnih zločina nad mesnim stanovništvom konačno Hrvati povukli iz grada Magdeburga: “10, 11. i 12. maja se tako žalosno jaukanje i deranje od preostale dece čulo, koja su stalno dovikivala oca i majku i koja zbog nerazumnosti nisu mogla da saopšte čija su. Neka su sedela pored svojih pobbijenih roditelja koji su na ulicama ležali u krvi, i uvek su dozivali i vikali: o tata, o maama! Neka su deca sisali njihove mrtve dojke i pri tome tako žalosno se drala da bi se i kamen u zemlji smilovao i da bi se najokrutniji tirani pokrenuli na samilost.” Knjiga Evropska pozornica nije jedina koja svedoči o zverstvima hrvatske vojske u okupiranom gradu Magdeburgu. sahovnica.jpgO ovim magdeburškim događajima iliti o „Magdeburškoj tragediji” ostao je zabeležen i izveštaj gradskog pisara Magdeburga Danijela Fraja prema kome su i saveznički vojnici upozoravali civilno stanovništvo grada Magdeburga da se čuva Hrvata jer oni sve redom ubbijaju, pa i on sam svedoči kako su kroz probijenu kapiju “Hrvati prohujali i pored nas sve živo posekoše.” Postoji i izveštaj magdeburškog esnafskog starešine koji je užasnuto svedočio: “Pošto su mnogi Hrvati prebrodili (reku) Labu (ili Elbu, jer je voda bila vrlo mala, i tako naše ljude opkolili i mnoge pobacali u vodu i smaknuli, to se rđavo zbilo jedno žalosno klaanje i ubbijanje da niko koga je neprijatelj zatekao nije bio pošteđen, ni žene ni deca, tako da se to ne može dovoljno opisati.” Sa svim gore navedenim povesnim izvorima o sudbini Magdeburga nakon ulaska hrvatske vojske u njega slažu se i knjiga pod naslovom Švedsko oružje iz 1631. godine kao i istorijski dokumenti koji se uobičajeno štampaju zajedno i poznati su pod naslovom Pisma iz Cerbsta od 11. januara te iste 1631. godine. Na kraju da iz knjige Švedsko oružje citiramo samo jedan detalj koji će se i kasnije na balkanskim prostorima Lipe Njine (i natopljene srbskom krvlju) sukcesivno ponavljati u 20. stoleću: „Dva vojnika su našla jedno malo dete gde dreči ležeći na ulici, svaki ga je od njih uzeo za nožicu i po sredi raščupao.” Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!!!