Zapad podržavao zataškavanje genocida nad Srbima

Губици хрватских паравојних формација били су, у неким случајевима, заиста застрашујући. Најупечатљивији је пример десетковање Збора народне гарде , што је уследило само неколико седмица после еуфоричног и спектакуларног промовисања те “елитне” јединице на стадиону Н. К.“Загреб“ у главном граду Хрватске. Та такозвана елитна хрватска јединица, чијој је промоцији учествовао лично Фрањо Туђман, упућена је у источну Славонију и готово цела била смештена у одмаралишту осијечког водовода у Даљу, на десној обали Дунава. Ниједан једини дан није прошао а да припадници те јединице нису, без икаквог повода, даноноћно отварали ватру на припаднике ЈНА који су обезбеђивали мостове и друге објекте на левој обали Дунава. “Нема дана и ноћи”, прича потпуковник Зоран Марковић, начелник штаба бригаде на чијем је челу био пуковник Енвер Тасо, “да ‘зенге’ не отварају ватру на нас, мада им, ама баш ничим, нисмо давали повода за тако сулуде поступке. Ево и ноћас” (25. јула 1991 – прим Р.Р.), “тачно у 01,52 часова, отворили су снажну стрељачки и минобацачку ватру на наше јединице. Иако имамо стриктно наређење да на ватру одговарамо само у крајњој нужди и селективно, овом приликом смо самоиницијативно узвратили пуном мером”. Епилог концентричне артиљеријске ватре по објектима одмаралишта у Даљу, у коме се у том тренутку налазило више стотина припадника Збора народне гарде, био је фаталан за “понос јединицу ХЏ”. О ефекту дејства јединице ЈНА по “зенгама” најбоље сведоче панични вапаји ухваћени на фреквенцијама војних радио станица на којима су, кроз плач, допирали следећи гласови: “…Помоћ, у помоћ! Шаљите хитно помоћ! Има мртвих, много мртвих! Нема преживелих…” Хрватско руководство је истог дана наредило затварање свих комуникација које воде у Даљ. Нико данима, осим санитетских екипа и “овлашћених часника” није могао ући ни изаћи из овог градића. Судбина Збора народне гарде у Даљу имала је третман најстроже степеноване – државне тајне. Хрвати су, наравно, имали јаке разлоге да од јавности крију дебакл јединице коју је промовисао лично Фрањо Туђман. Али какве је разлоге имало руководство ЈНА у Београду да се солидарише са хрватским руководством и, такође, строго забрани да се овај догађај обелодани. Мобилна ТВ екипа Службе за информисање јавности о ОС СФРЈ која је у то време боравила на том подручју и снимила изјаве пуковника Енвера Тасе и потпуковника Марковића, инсистирала је да се свим домаћим и страним медијима дају подаци и образложе разлози до тада незабележеног дејства јединица ЈНА. Војни врх је, међутим, и то глатко одбио. Био је то још један у низу киксева у оквиру медијског надметања војске и хрватске стране.