"Srbina koga su terali da pije kiselinu nazvali teroristom"
Novoimenovani zamenik ministra turizma Robert Pauletić je 1991. godine u opskurnom "Slobodnom tjedniku" objavio tekst u kojem je Srbina koga su pripadnici Zbora narodne garde prisilili da pije sumpornu kiselinu iz akumulatora, proglasio teroristom.
Reč je o događaju iz ratnog Osijeka, gde je u garažama današnje upravne zgrade Osiječko-baranjske županije jedan srpski civil, koga su uhvatili i ispitivali pripadnici Zbora narodne garde bio prisiljen da pije sumpornu kiselinu iz akumulatora koji su se onde nalazili, piše hrvatski novinar Drago Hedl, a prenosi "Telegram.hr".
Taj događaj 14 godina kasnije, početkom leta 2005. pokrenuće istragu o osiječkim ratnim zločinima i dovesti do sudskog procesa kojim će Branimir Glavaš i još nekoliko osoba biti osuđeni na zatvorske kazne.
Pročitajte još:
* Ustaški simboli NDH kao "umetnička sloboda"?
Međutim, u tekstu ''Sprečen atentat na Glavaša'', objavljenom 5. septembra 1991, Robert Pauletić taj je događaj opisao sasvim drugačije. Žrtvu koja je umrla u užasnim mukama trovanjem sumpornom kiselinom (o čemu postoji nalaz patologa koji je to obdukcijom nedvosmisleno utvrdio), novoimenovani zamenik ministra turizma označio je "četničkim teroristom" koji se pod okriljem noći prikrao zgradi u kojoj je bio ratni štab Branimira Glavaša, s namerom da ga ubije.
Istina je bila sasvim drugačija. Kad je uhvaćeni Srbin, poslednjim atomima snage, u mukama tražeći spas, uspeo da otvori vrata garaže u kojoj je bio zarobljen, na njega je pucao jedan od Glavaševih stražara. Obdukcijski nalaz pokazao je da dve rane nisu bile smrtonosne već da je čovek preminuo usled trovanja kiselinom.
Predstavljajući se kao novinar koji se jedini našao na mestu događaja, Pauletić je, na vrlo živopisan način, pišući u prvom licu, opisao nešto čemu uopšte nije svedočio. Između ostalog i ovo:
- Znao sam da je opasnost prošla kad se upalilo svetlo na hodniku. Oprezno sam pošao prema izlazu iz vojarne, izašao preko još zamračenog dvorišta da se raspitam što se dogodilo. Na putu prema stražarskom mestu vidio sam trojicu gardista kod nekog stabla. U nameri da prođem pokraj njih zapeo sam o nešto i pao. Začuo sam smeh gardista i komentar: "Vidi, novinar pao preko četnika!" Pogledao sam malo bolje i u mraku vidio obrise mrtvog tela. Opipao sam ruku kojom sam se naslonio pri padu i osetio nešto lepljivo. Krv!''.
- Veliki tekst u "Slobodnom tjedniku" Pauletić je nakitio bezbrojnim detaljima, naturalističkim opisima i pojedinostima. Kada sam, pišući o ratnim zločinima u Osijeku, razotkrio da nikakvog atentata na Glavaša nije bilo, već da je ''atentator'' satima ispitivan, mučen i nalivan akumulatorskom kiselinom, skončao nadomak njegove kancelarije, ispred garaže u kojoj je bio zarobljen, razgovarao sam s Pauletićem o tekstu koji je napisao - navodi Hedl.
- Tada je skrušeno priznao ono što ga je zauvek lišilo svake verodostojnosti i diskreditovalo kao osobu kojoj se išta može verovati. Robert Pauletić nije bio svedok događaja o kojem je pisao, celu je priču izmislio! Objasnio je kako je nastao njegov tekst: U vreme kad je pred garažom preminuo ''terorista na Glavaša'', Pauletić se nalazio na posve drugom mestu, a ''ubijenog četnika'' čiju je krv, kako je to opisao u tekstu, osetio na vlastitoj ruci, vidio je tek na fotografiji koju mu je dao Alojz Krivograd, fotograf agencije SIPA - dodao je Hedl.
Još je naveo: - Pauletić je priznao da je priču izmislio, odnosno da ju je napisao na osnovu onoga što mu je o događaju ispričao Krivograd. Što mu je i je li mu uopće išta o događaju ispričao Krivograd, bilo je nemoguće provjeriti: taj ratni fotoreporter ubijen je u Foči 1993.
Na svedočenju u suđenju Branimiru Glavašu, koji se teretio po komandnoj odgovornosti za smrt Čedomira Vučkovića (kako se zvao srpski civil koga je Pauletić proglasio četničkim teroristom i atentatorom na Glavaša), aktualni zamenik ministra turizma, tvrdio je da su njegov tekst menjali i dopisivali u redakciji "Slobodnog tjednika" u Zagrebu, te da je to bio razlog zašto je napustio list koji je uređivao Marinko Božić.
Tekst koji je Pauletić objavio mogao bi se dodati kolekciji izmišljenih priča na kakve su ponekad znale nasesti i ozbiljne redakcije, ali njegova, objavljena u naelektrisiranoj ratnoj atmosferi, bila je nešto puno više: nalivala je ulje na vatru i u Osijeku proširila opaku spiralu smrti, koja se nije zaustavila samo na teranju ''atentatora'' da piju sumpornu kiselinu iz akumulatora u garaži.
Usledio je niz zločina, kada je desetak ljudi likvidirano na obali Drave i s rupom na potiljku, ruku i usta vezanih selotejpom, gurnuto u reku. Aktualni zamenik ministra turizma, o tome, međutim, nije napisao ni slova. Da jeste, verovatno mu ne bi zapla fotelja u koju se upravo smestio - završava Hedl.
