"Šta je, Srbendare, četnički sinovi?"

Zagrebački "Jutarnji list" objavio je zanimljiv tekst kojim kroz priču o jednom Marinu objašnjava kako izgleda biti Srbin u Hrvatskoj 2016. godine.

printscreen

Jovana Matijević prebili su nedavno Hrvati u kafiću zbog pesme na džuboksu

"Najtežih sedam minuta u danu Marinu počinje u 7.40 ujutro, kada se na autobusnom terminalu Črnomerec ukrca na liniju 128", piše na početku teksta u "Jutarnjem listu".

Pročitajte još:

Reuters

* Hrvatska više ne skriva fašizam: Ustaše u vladi i na ulici

* Hrvati u udžbeniku za školu veličaju ustaše, a Srbi su teroristi

* Hrvatska policija: Mladić nije pretučen zato što je Srbin

Taj autobus vozi prema Svetom Duhu, gde Marin pohađa gimnaziju. Osim njega, i njegovih školskih prijatelja, u autobusu su i njegovi vršnjaci iz susedne srednje škole. Sličnih su godina, sličnih interesovanja, ali je razlika u tomu što su Marin i njegovi prijatelji Srbi.

Autobus na putu od Črnomerca do njegove škole stane na četiri stanice, a te četiri stanice izgledaju kao "postaje križnog puta".

- Šta je, Srbendare? Dobili ste najmoderniju školu, a žalite se da nemate nikakvih prava. Četnički sinovi. Smrdite - rečenice su koje Marin i njegova ekipa slušaju na tom sedmominutnom putovanju.

Uglavnom ćute, iako bi im najradije odgovorili. Neprijatne scene oni najsigurniji drže za sebe, ali ima i onih, poput Marina, koji svakodnevne traume verbalnog nasilja dele sa svojim profesorima.

- I sama se vozim tim autobusom, i takvih i sličnih, mnogo brutalnijih uvreda naslušala sam se i ja. Deca mi se poveravaju i to je teško slušati. Najlakše je tu decu okriviti ili slegnuti ramenima i reći kako se tu ništa ne može. No te scene samo su odraz društva i aktuelne situacije u kojoj živimo - kaže mi Mira Bičanić, profesorka hrvatskoj jezika koja već 11 godinu radi u Srpskoj pravoslavnoj Opštoj gimnaziji "Kantakuzina Katarina Branković" u Zagrebu.

Marin je u sedmominutnoj vožnji do škole bio i u 6. novembra prošle godine, kada su njega i njegove prijatelje napali vršnjaci iz susedne škole. Nakon izlaska iz autobusa, "komšije" su posegnuli za kamenjem i počeli da gađaju svoje vršnjake.

Marin i njegovi prijatelji pobegli su u dvorište svoje gimnazije, a jedan bačeni kamen završio je na prozoru Duhovnog centra u kojem stanuje mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, a koji se nalazi uz srpsku gimnaziju. Zbog toga je za ovaj slučaj saznala javnost. Niko od učenika nije bio povređen, ali je trauma od neprestanog verbalnog maltretiranja ostala.

Zato Marin, a i mnogi njegovi prijatelji, više u školu ne odlazi u 7.40 s terminala na Črnomercu, nego mnogo ranije. Iz škole ne odlaze odmah nakon što zvono označi kraj nastave, već pričekaju 30-ak minuta. Na taj način, uvereni su, izbeći će u autobusu svoje vršnjake - "komšije".

Za potrebe ove priče učenika srpske gimnazije nazvali smo Marin. On se zove drugačije, a njegova iskustva i iskustva njegovih prijatelja, ispričala nam je profesorka Barić, piše Jutarnji.

IZDVOJENI KOMENTARI 7 komentara Svi komentari OSTAVITE KOMENTAR

Nedelja 13.03.2016. 12:50

karudijan

Ranije sam vjerovao da je broj od 700.000 žrtava Jasenovca prevelik. Ali kada sam izvršio detaljne analize, došao sam do donje granice od 700.000. Gornju granicu nikad nećemo saznati. Da bi došli do točne brojke žrtava, potrebno je znati koliko je Srba 1941. živjelo na području Hrvatske, BiH i djela Vojvodine koje je obuhvaćala NDH. Problem je što te godine nije izvršen popis stanovništva. Zato je potrebno popisu stanovništva iz 1931. dodati stopu rasta srpskog stanovništva. Zna se da je stopa rasta srpskog stanovništva bila 3.5% u periodu 1949—1953, dakle nakon pokolja, što ukazuje da je od 1931. do 1941. bila sigurno preko 4 posto. Prema toj stopi Srba je u Hrvatskoj 1941. bilo oko 900.000. A Srba u Bih je bilo oko 1.5 miliona. A 1948. broj Srba u Hrvatskoj je 543.795, što znači da nedostaje najmanje preko 400.000 Srba (ako uračunamo da su se i od 1941. do 1948. Srbi rađali, a jesu). 1948. u BiH se 1.135.732 ljudi izjasnilo Srbima. Ako odbijemo oko 300.000 muslimana koji su se izjasnili kao Srbi dolazimo do brojke od nekih 850.000 Srba. Dakle, nedostaje oko 650.000 Srba iz Bosne. Sve ukupno 400.000 hrvatskih Srba i 650.000 bosanskih, i dolazimo od brojke da nedostaje oko milion Srba. Tome treba pridodati ub,ijene i iz Srijema koji je bio pod NDH. Ako uzmemo u obzir da je preko 100.000 Srba izginulo u ratu, u partizanima, čet,nicima, domobranima (nasilno mobilizirani), po,bijeno u njemačkim, savezničkim bombardiranjima, streljano od partizana, pobjeglo iz Jugoslavije (recimo Đujić i oko 5.000 čet,nika i njihovih porodica)… dolazimo do brojke od oko 900 000 u grubo. Postoji još jedan način da se izračuna broj žrtava Jasenovca (kad to kažem mislim na sve ust,aške zločine i svih 26 logora).1931. Hrvata je u Hrvatskoj bilo 2.481.000. Po popisu iz 1948. bilo ih je 2.975.399. Dakle 500.000 više. Ako dodamo 150.000 Hrvata koji su između dva rata emigrirali iz Jugoslavije dolazimo do 650.000. Kad dodamo 100.000 poginulih u ratu i bar 50.000 koji su se iz Hrvatske iselili od 1945. d0 1948. (objektivno i puno više od 50.000) dolazimo do broja od 800.000 Hrvata. Znači minimalan broj je 800.000. Kako je Srba u Hrvatskoj bilo 3.5 puta manje od Hrvata, to znači da je njihov broj od 1931. do 1948. trebao porasti za najmanje 220.000, a i više jer su imali veći prirast. Ali nek bude 220.000. Međutim Srba na popisu iz 1931. ima 633.000, a na popisu iz 1948. samo 543.795. Dakle, manje je 100.000 Srba. A ukupno nedostaje najmanje 320.000 Srba. To znači da su us,taše ubile oko 300.000 hrvatskih Srba. 1931. Srba u BiH ima 1.028.139. Ako računamo da su imali jednaku stopu rasta kao Hrvati iz Hrvatske (a sigurno su imali veću) dolazimo do toga da ih je na popisu iz 1948. trebalo biti oko 1.400 000. Međutim, 1948. u Bosni se Srbima izjasnilo 1.135.732. Ako odbijemo oko 300.000 muslimana koji su se izjasnili kao Srbi dolazimo do brojke od nekih 850.000 Srba. Dakle nedostaje oko 550.000 Srba. Ukupan broj Srba iz NDH koji nedostaju je oko 850.000. Ako opet odbijemo onih 100.000, dolazimo do 750 000 žrtava, sa tim da smo svijesno umanjili stopu rasta Srba i opet je broj žrtava ogroman.

Nedelja 13.03.2016. 13:38

karudijan

"U svim vremenima nakon rata dolaze na vlast sluge i svinjari." - bar tako poslovica kaze. A u praksi imate slucaj, da je domoljublje bio jeftin i dobar izgovor za promenu drustveno-socijalnog statusa. Ne samo taj Marko Babic.. vec i Blago Zadro.. ne secam se da sam ga vidjao na naucnim skupovima opstine Vukovar. Kao ni Tomislava Mercepa. Ovim ne zelim da potcenjujem niciju licnost.

Nedelja 13.03.2016. 13:43

karudijan

Многи Срби у урбаним срединама СРХ су тада, баш тог пролећа 1991. спавали по туђим кућама, у својима чак и врата подупирали разним стварима, што је доказ опште не сигурности, и бојазни да ти мерчеповци без икаквог овлаштења, налога, позива, закуцају ти на врата, упадну, и онда траје психофизичко малтеретирање пред породицом. О оваквим стварима су у данашњој Хрватској упорно ћути!?! А све је то било смишљено у циљу застрашивања Срба у Хрватској. После Хрвати кукају за Овчаром... но, господо, па није ли малтретирање Срба и убиства, минирање... исто злочин?! Мерчепа је лично врх ХДЗ из Загреба "овластио" да овакве ствари ради, и помогао му у свему. За Осијек је био задужен Бранимир Главаш. А и сваки већи град у СРХ 1991. пред рат и за време рата је имао овакве каубоје који су сејали страх, и смрт где год су се појавили. Примера имате на хиљаде.