"Šta je, Srbendare, četnički sinovi?"
"Najtežih sedam minuta u danu Marinu počinje u 7.40 ujutro, kada se na autobusnom terminalu Črnomerec ukrca na liniju 128", piše na početku teksta u "Jutarnjem listu".
Pročitajte još:
* Hrvatska više ne skriva fašizam: Ustaše u vladi i na ulici
* Hrvati u udžbeniku za školu veličaju ustaše, a Srbi su teroristi
Taj autobus vozi prema Svetom Duhu, gde Marin pohađa gimnaziju. Osim njega, i njegovih školskih prijatelja, u autobusu su i njegovi vršnjaci iz susedne srednje škole. Sličnih su godina, sličnih interesovanja, ali je razlika u tomu što su Marin i njegovi prijatelji Srbi.
Autobus na putu od Črnomerca do njegove škole stane na četiri stanice, a te četiri stanice izgledaju kao "postaje križnog puta".
- Šta je, Srbendare? Dobili ste najmoderniju školu, a žalite se da nemate nikakvih prava. Četnički sinovi. Smrdite - rečenice su koje Marin i njegova ekipa slušaju na tom sedmominutnom putovanju.
Uglavnom ćute, iako bi im najradije odgovorili. Neprijatne scene oni najsigurniji drže za sebe, ali ima i onih, poput Marina, koji svakodnevne traume verbalnog nasilja dele sa svojim profesorima.
- I sama se vozim tim autobusom, i takvih i sličnih, mnogo brutalnijih uvreda naslušala sam se i ja. Deca mi se poveravaju i to je teško slušati. Najlakše je tu decu okriviti ili slegnuti ramenima i reći kako se tu ništa ne može. No te scene samo su odraz društva i aktuelne situacije u kojoj živimo - kaže mi Mira Bičanić, profesorka hrvatskoj jezika koja već 11 godinu radi u Srpskoj pravoslavnoj Opštoj gimnaziji "Kantakuzina Katarina Branković" u Zagrebu.
Marin je u sedmominutnoj vožnji do škole bio i u 6. novembra prošle godine, kada su njega i njegove prijatelje napali vršnjaci iz susedne škole. Nakon izlaska iz autobusa, "komšije" su posegnuli za kamenjem i počeli da gađaju svoje vršnjake.
Marin i njegovi prijatelji pobegli su u dvorište svoje gimnazije, a jedan bačeni kamen završio je na prozoru Duhovnog centra u kojem stanuje mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, a koji se nalazi uz srpsku gimnaziju. Zbog toga je za ovaj slučaj saznala javnost. Niko od učenika nije bio povređen, ali je trauma od neprestanog verbalnog maltretiranja ostala.
Zato Marin, a i mnogi njegovi prijatelji, više u školu ne odlazi u 7.40 s terminala na Črnomercu, nego mnogo ranije. Iz škole ne odlaze odmah nakon što zvono označi kraj nastave, već pričekaju 30-ak minuta. Na taj način, uvereni su, izbeći će u autobusu svoje vršnjake - "komšije".
Za potrebe ove priče učenika srpske gimnazije nazvali smo Marin. On se zove drugačije, a njegova iskustva i iskustva njegovih prijatelja, ispričala nam je profesorka Barić, piše Jutarnji.