Zapis o crnogorskoj princezi Jeleni: Nesuđena carica postala kraljica
Drugog dana Božića, 8. januara 1873. godine, crnogorska knjeginja Milena je na svet donela petu od ukupno devet ćerki, princezu Jelenu, koja će, kako će se ispostaviti, ostaviti najdublji trag ne samo crnogorske dinastičke loze.
Udajom za italijanskog prestolonaslednika, kralja Viktora Emanuela Trećeg, prelepa crnogorska princeza, nesumnjivo najslavnija crnogorska odiva, podigla je ugled crnogorskog dvora u Evropi, ali i osvežila i oplemenila srodničkim brakovima već dobrano biološki oronulu i uvenulu italijansku dinastičku lozu.
Sa samo 10 godina Jelena je sa starijim sestrama otišla na školovanje u Petrograd. Već tada je pokazivala izuzetan talenat i smisao za klasičnu muziku, književnost, slikarstvo, arhitekturu... a veoma brzo je naučila i nekoliko evropskih jezika.
Uz sve to, već u tim ranim godinama je plenila izuzetnom lepotom (jedna njena školska drugarica iz tog vremena opisala je kao veoma visoku i skladnu, da "ima bujnu kosu tamniju od noći, i retko lepe oči, oči ranjene srne".
Nije bila još ni punoletna kad je počela mamiti uzdahe mladoženja sa pedigreom, koji su se okupljali na balovima i svečanostima na ruskom carskom dvoru.
Dvoboj na ruskom dvoru
Lepota mlade crnogorske princeze nije, izgleda, promakla ni oku mladog naslednika ruske carske stolice, velikog kneza Nikolaja Drugog Romanova.
To je u stasitoj Crnogorki probudilo san da će jednog dana svoju lepu glavu okititi ruskom carskom krunom. Bog sami zna kako bi se sve i odigralo, da li bi neslaganje carice Marije Fjodorovne ohladilo čelo i srce mladog carevića i utrnulo njegove simpatije prema crnogorskoj princezi, da se u to doba u Petrogradu zbog nje nije desio jedan nemio događaj.
Naime, na jednom balu 1890. godine došlo je do mučnog incidenta zbog princeze Jelene. Karl Gustav Manerhajm (kasnije će postati finski premijer) i Arsen Karađorđević, brat kneza Petra Karađorđevića, odnosno dever najstarije Jelenine sestre Zorke, posvađali su se oko ruke i plesa sa princezom Jelenom. Sevnule su grke reči i sve je okončano dvobojom u kojem je Finac bio teško ranjen.
Ni krivu ni dužnu, Jelenu su od tada počeli popreko gledati čak i u ruskoj carskoj kući i ona je uskoro morala napustiti Petrograd i vratiti se na Cetinje da tu čami i čeka u nedohodu da je pohode njoj ravni prosci sa evropskih dvorova.
Promenila veru, ali nije ćud
Iako je na insistiranje svekra, ostarelog italijanskog kralja Umberta, morala da se pokatoliči da bi mogla ući u italijanski kraljevski dvor, Jelena je do kraja života prvenstveno verovala u čoveka, običnog i namučenog, verovala da nije bitno kako se ko krsti već koliko dobra čini i koliko služi narodu.
Potrajalo je to pune četiri godine, a onda je preko najpoverljivijeg čoveka knjaza Nikole, vojvode Gavra Vukovića, u strogoj tajnosti procurila priča da se italijanski diplomatski predstavnik pri crnogorskom dvoru, grof Sanminiateli, diskretno interesovao da li je princeza Jelena možda zaručena i kako bi reagovala na eventualnu bračnu ponudu budućeg naslednika italijanske krune. Vuković će kasnije u svojim memoarima zapisati da je "italijanski dvor došao na tu srećnu misao da potraži jednu grančicu, u jednoj gorštačkoj, potpuno svježoj lozi i da je nakalemi na staru savojsku kvrgu..."
Izrodila petoro dece
"Tek dve godine kasnije, u maju 1896, kada je u Moskvi obavljeno svečano krunisanje mladog ruskog cara Nikolaja Drugog i kada se na velikom balu, u onoj istoj dvorani u Kremlju o kojoj je nekada sanjala i nadala se da će joj baš tu na glavu biti stavljena ruska carska kruna, u svoj svojoj lepoti pojavila i pokazala crnogorska princeza Jelena, bez ikakvih formalnosti i etikecija, bez posrednika i provodadžija, prišao joj je budući italijanski kralj, Viktor Emanuel Savojski. Očigledno očaran njenom lepotom i šarmom, bez uvijanja joj je zaprosio ruku... Za razliku od njega, prelepa Crnogorka nije mogla biti oduševljena fizičkim izgledom i lepotom svog budućeg muža, ali je očigledno sve to zasenio blesak njegove vladarske krune i prevelika očeva želja da se sprijatelji sa velikim prekomorskim susedom - pružila mu je ruku...
U braku sa kraljem Viktorom Emanuelom Savojskim, izrodila je petoro dece, princeze Jolandu, Mafaldu, Đovanu i Mariju i princa Umberta. U italijanskoj, i ne samo italijanskoj istoriji, ona će, međutim, ostati upamćena po svom humanizmu i nesebičnom pomaganju običnim ljudima, posebno u ratnim nevoljama i stradanjima. Time će, pored ostalog, zavrediti priznanje i samog pape, koji joj je, u znak poštovanja, dodelio priznanje Zlatna ruža, a Katolička crkva će je, bezmalom pola veka posle njene smrti 1952. godine, proglasiti Slugom božjim, odnosno svecem.
Prekinula dilemu
Kad se italijanski kralj Viktor Emanuel 1. septembra 1943. godine, našao pred sudbonosnom dilemom da li da potpiše kapituaciju i zapečati sudbinu Musolinijevog fašizma, dilemu je prekratila njegova smerna i mudra supruga:
"Tvoja dilema je najteža koja može snaći kralja... Nisam ovde kao kraljica, čak ni kao žena, jer moji saveti u tom svojstvu nikada ne mogu biti u interesu italijanskog naroda. Ovde sam kao majka - kazala mu je mudra kraljica ukazujući mu da se sa tom dilemom mora suočiti kao otac... U svakoj krizi otac će uvek na grudi priviti svoje najslabije dete, a ti, kao otac Italije, moraš prigrliti izgubljene, poražene i zastrašene, pre svih - rekla je mudra kraljica, koja je u tom času imala iza sebe 47 godina braka, i ostavila muža da sam odluči.
Pola sata potom, on je pozvao generala Kastelana i naredio mu da ode na Siciliju i potpiše kapitulaciju...
