Oćemo li 'vako dovijeka?

Da Miljka Kajganić ništa drugo nije zabeležila osim sudbine svog zemljaka Jovana Tepšića, ne samo Srbima iz Hrvatske već i onima koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa Kordunom i selom Stipan, bilo bi jasno o čemu se radi u njenoj knjizi "Stipan na brdovitom Kordunu".

Dug prema rodnom selu: Miljka Kajganić

Tepšić, koga Kajganićeva na kraju njegovog životnog veka pronalazi u staračkom domu na Bežanijskoj kosi u Beogradu, gde je bio smešten nakon progona u "Oluji", jedan je od nekoliko hiljada srpske dece koja su u Drugom svetskom ratu proživela užase ustaškog logora Jastrebarsko.

Dvanaestogodišnji Jovan je tu dospeo iz Stare Gradiške, takođe jednog od Pavelićevih kazamata, međustanice u golgoti kroz koju će proći i druga deca koja su, kao i mali Tepšić, pokupljena iz dvorišta i okućnica Hrvata gde su od 1941. radili kao sluge kod onih koji su prethodno spalili srpska sela i pobili ili prognali roditelje ove dece sa njihovih ognjišta.

Logor kao sudbina

Kada je autorka ove knjige razgovarala u Beogradu sa Tepšićem, on je, iako u dubokoj starosti, još osećao ukus kocke šećera koju je kao dečak dobio od partizanskog komandanta Nikole Vidovića, koji ga je, oslobodivši sa svojom jedinicom 727 mališana iz Jastrebarskog, prepoznao i setio se Jovanovog oca koji je u potrazi za poslom dospeo iz Stipana čak do Argentine.

Na Bežanijskoj kosi Jovan je imao sve: i kuvara i lekara, i pozorišnu predstavu i šahovsku tablu. Nikad mu nije bilo lakše u životu, priznao je, a opet, nikad mu nije bilo teže na srcu.

- More biti zato što imam previše vremena da prebirem po teškoj i nesretnoj prošlosti - poverio se Miljki Kajganić i prošaputao: "Logor na početku, logor na kraju." Umro je, a da nije rešio dilemu - oćemo li 'vako dovijeka? 

Sa ovim pitanjem suočiće se svako onaj ko bude pročitao knjigu "Stipan na brdovitom Kordunu", čija je autorka uložila nemerljiv trud da bi njeno rodno selo, pre nego što potpuno nestane sa geografske karte, ostalo rečju i slikom u sećanju njegovih žitelja i njihovih potomaka.

Priča o Stipanu je priča o svakom selu, varošici, gradu u Hrvatskoj gde su nekad živeli Srbi i gde danas samo oni najuporniji među njima pokušavaju da se održe na životu čuvajući uspomene na svoje pretke.

Ostali, rasuti po celom svetu, dok god budu živi prolaziće u mislima stipanačkim puteljcima, sokacima i šumarcima, kupaće se u Trepči, penjati na Cvjetnovac, Obljaj i Repnovac, zastajati kod crkve i popovog stana, zadržati se u centru sela zvanom Dubrava, prošetati zaseocima Kličkovići, Grabaće, Bojanići, Zecovi, Tepšići...

Iako nema pouzdanog podatka o tome kada su se Srbi doselili u Stipan osim pretpostavke da bi to mogla da bude 1688. godina (matične knjige rođenih vođene su od 1777. godine), autorka uspeva da iz niza izvora dočara kako je izgledao razvoj sela i život u njemu kroz teške i turbulentne istorijske periode.

Miljka Kajganić ne zaboravlja ni Stipančane koji su se između dva svetska rata iseljavali u Ameriku i druge prekookeanske zemlje odakle su se samo retki vratili u selo i to, kako primećuje, tek kad bi ih starost dobro pritisla.

Zbegovi i zgarišta

Dobar deo knjige posvećen je najmračnijem periodu u istoriji sela, onom iz vremena NDH i ustaških zločina, ustanku Srba, velikim žrtvama i još većem razočaranju u ono što je sledilo nakon rata. Stipančani su očekivali bolju budućnost, nadali se struji, telefonu, asfaltu, ambulanti... i tome da ih neće zaboraviti njihova krv - narodni heroj Nikola Vidović!

Možda je general shvatio svu tragediju svojih zemljaka tek kad su oni, proterani iz svojih kuća u avgustu 1995, na traktorskim prikolicama stigli u Srbiju, ali tada je već bilo kasno. I za njih, i za njega. Pet godina kasnije pokopan je u beogradskoj Aleji velikana.

Autorka se bavi još jednim poznatim Stipančanom, Miljkanom Maslićem, profesorom filozofije i sociologije, čovekom koji nije mogao da prećuti nepravde učinjene prema Srbima i koji je o tome govorio i pisao kad drugi nisu smeli. Umro je u Karlovcu nekoliko godina pre uspostave kopije nezavisne države Hrvatske, protiv čijeg se originala borio 1941.

Otišao je ogorčen spoznajom da Stipan i ostala srpska naselja na Kordunu, nakon onoliko žrtava, posle rata izgledaju tako jadno, a da su hrvatska, uglavnom ustaška i domobranska poput Lasinje - "tako gizdava".

U ovoj knjizi moći ćete da pročitate kako je bilo u srpskim zbegovima i kako je izgledao povratak na zgarišta; da se prisetite junaštva žena iz Stipana na čija pleća je palo teško breme brige o deci, starcima, obnovi; da prizovete u sećanje otkup takozvanog viška hrane, odnosno otimanje poslednjeg zrna žita i žlice masti od naroda koji nije imao ni za hleb; moći ćete i da pročitate o prvim odlascima Stipančana trbuhom za kruhom u Nemačku; o kolonizaciji koja je deo Stipana preselila u Vojvodinu, u Krnjaju, kasnije nazvanu Kljajićevo...

Miljka Kajganić nije zaboravila da pomene nijedan važan događaj, ličnost ili detalj važan za sudbinu Stipana i njegovih stanovnika kojima je, kao i njoj, od svega ostalo samo sećanje. Nekima na mladost i slavljenje Preobraženja, licidarska srca i pesme uz cimbule, a nekima na starost i na onih, jedva nešto više od 20 ljudi, koliko ih sada živi u Gornjem i Donjem Stipanu, čijim će odlaskom biti stavljena tačka i na postojanje ovog sela na brdovitom Kordunu.