Sinove dali na oltar otadžbine
Na Vojničkom spomen-groblju "Mali Zejtinlik" na Sokolcu sahranjena je 73-godišnja starica, Jela Đurić, žena koja je u otadžbinskom ratu izgubila dva sina i muža.
Prvi je 16. septembra 1992. godine poginuo suprug Borko. Mesec dana kasnije sin Milomir, a godinu dana kasnije drugi sin Milan. Svi su uz vojne počasti i njeno oplakivanje sahranjeni na ovom vojničkom groblju.
Nažalost, priča ove starice samo je jedna od tragičnih sudbina prethodnog rata, a ova vest se na najtužniji način poklopila sa beogradskom premijerom dokumentarnog filma Radio-televizije Republike Srpske "Djeca" koji govori upravo o porodicama koje su tokom rata u BiH izgubila po više dece.
Scenarista i režiser filma Denis Bojić kaže za "Vesti" da dokumentarac prati sudbine tri majke i jednog oca: Mileve Župić iz Mrkonić Grada, Joke Milovanović iz Lopara, Mileve Lazarević iz Vlasenice i Marinka Bjelice iz Lopara.
Branili kućni prag
Autor filma naglašava da su svi poginuli najviše pet kilometara udaljeni od svog kućnog praga.
- Reč je o golobradim mladićima i devojkama koji nisu ni znali šta je rat, niti su ulazili u karakter i suštinu rata, već su, kao što bi to učinio svako od nas, branili sebe i svoje roditelje, braću i sestre, ognjište - kaže Bojić.
- U otadžbinskom ratu, u odbrani svojih ognjišta i Republike Srpske je i 18 porodica, 36 majki i očeva koji su izgubili po troje dece. I sama pomisao da se pomnože brojevi izgubljenih mladih ljudi je stravična, a to je suštinski mitska istina koja prati srpski narod od majke devet Jugovića, preko Stojanke, majke Knežopoljke - priča Denis Bojić, koji je film o sudbinama četiri porodice radio oko mesec dana, ali su pripreme trajale mnogo duže.
-To su sve ljudi koji su i dalje zarobljeni u svom svetu bola. Onda možete zamisliti stepen njihove patnje kad smo zajedno odlazili na lokacije gde su im poginuli najbliži. Božidar Milovanović je svog brata Đuru tražio šest meseci pošto je poginuo 1994. godine. Pronašao ga je u minskom polju i sada, 20 godina kasnije, želeo je da se vrati na to mesto samo da bi zapalio sveću. To je i uradio. Majka Mileva Lazarević četiri godine nije odlazila na groblje svojih sinova, mada je u sobi gde spava napravila oltar s njihovim fotografijama. Kada je krenula na taj tužan put ka groblju, cela naša ekipa je snimala i plakala - priča autor i dodaje da njegov dokumentarac ima dve osnovne poruke.
Drugi film
Denisu Bojiću, novinaru Dokumentarnog programa RTRS ovo je drugi film. Prvi, "Vukovarski bluz", koji je snimio maja prošle godine bavi se međunacionalnim odnosima i položajem Srba u ovom gradu kroz prizmu jednog mladog čoveka.
- Prva je jasna, antiratna poruka. U filmu se niko ne osuđuje ili ne krivi, već se govori o ratu iz najstrašnijeg ugla i uz zaključak "nikome se ovako nešto ne desilo". Drugi nivo filma je pokušaj da se mlade generacije Srba, kako na prostoru Balkana, tako i u dijaspori, izvuku iz svojevrsnog stanja "anesteziranosti". Previše je medijskog "bombardovanja" da je samo jedna istina kad je reč o ratu u BiH. Moja priča jeste priča jedne od tri strane, ali sa univerzalnom porukom da rat nikada ništa dobro nije doneo - kaže Bojić i najavljuje da će uskoro i naši ljudi u dijaspori, najpre u Evropi, imati mogućnost da pogledaju ovaj dokumentarac.
