Genocid na kućnom pragu
U Slavskom Polju, selu na Kordunu, posle hrvatske vojne akcije "Oluja" na kućnom pragu ubijeno je osam civila čije porodice ih do danas nisu dostojno sahranile jer ne znaju gde su ih zlikovci bacili.
Tuđmanovom pozivu Srbima da ostanu u svojim kućama i da im se ništa ružno neće desiti poverovalo je 13 žitelja tog srpskog sela. Osmoro njih, iz zaseoka Samardžije i Pajić potoka, tu naivnost je platilo glavom. Njihovi grobovi nikada nisu pronađeni.
- Do sada nije otkrivena nijedna grobnica ubijenih, niti su njihove porodice vlasti na bilo koji način obavestile o mestu gde su nestali, kao ni o načinu na koji su stradali - priča Milan Pajić (83), penzionisani policajac, rođen u zaseoku Pajići, u Slavskom Polju.
U svojim Pajićima, sa suprugom Danicom, strpljivo i s mnogo ljubavi godinama obnavlja porodičnu kuću.
Ne znaju se grobovi
Do rata su živeli na relaciji Karlovac (gde su imali stan) - Slavsko Polje, a u leto 1991. morali su da odluče na čijoj će strani provesti predstojeći rat. Ostavili su stan u Karlovcu i došli u Slavsko Polje. "Oluja" ih je odnela u Srbiju, a kući su se vratili 1998. Tada je Milan obišao malobrojne komšije koji su ostali ili su se pre njih vratili i saznao da je osmoro njih posle Oluje ubijeno.
| SPALJENI S KUĆOM |
| * Tešo Petra Samardžija (1919), penzioner, kuća i imanje zapaljeni, u požaru nestala i njegova supruga Danica |
| * Milorad Dušana Samardžija (1949), radnik |
| * Adam Ljubana Samardžija (1940), radnik |
| * Nikola Mila Miličević (1955), radnik, invalid |
| * Mirko Nikole Pajić (1950), poljoprivrednik |
| * Mile Đura Pajić (1950), poljoprivrednik |
| * Matija Đura Pajić (1950), radnik |
A Milan dobro pamti i Drugi svetski rat, u kome je ustaška čizma ostavila krvav trag i u njegovom Slavskom Polju. Posle tih oluja u ratovima od 2.000 stanovnika Slavskog Polja danas živih ima tek 150 ljudi, većinom njegovih vršnjaka. I zbog toga Milan ne može da shvati da je Hrvatska tužila Srbiju i Srbe za genocid. Elementarna samokritičnost i pristojnost hrvatskim političarima i pravnicima bi nalagala, kaže on, da bar ćute kad se povede razgovor o genocidu. A oni tuže Srbe za genocid! Da čovek ne poveruje.
- Moram da ponovim da su moje komšije danima posle "Oluje" ubijane na kućnom pragu. Žalosno je da gotovo 20 godina od tih egzekucija njihovi posmrtni ostaci još nisu pronađeni, dok istovremeno Hrvatska ucenjuje Srbiju svojim nestalima. Pa čije su žrtve ovi nesrećnici?! - pita se Milan i čudi da nakon toliko godina hrvatska vlast ćuti o tom zločinu, potvrđujući time da su ubijeni u režiji države.
Selo u korovu
A niko od njihove rodbine nije se vratio iz izbeglištva. I danas svi žive teške izbegličke dane u Srbiji. Niko od njih, kaže Milan, nema novca, ni mogućnosti da traži pravdu na sudovima. A mnogo bi im značilo da bar znaju za grobove svojih najbližih.
Retki svedoci tog zločina u Slavskom Polju više nisu živi, a Milan tvrdi da su mu pričali da su ta ubistva počinili pripadnici specijalne policije, koji su "čistili teren od zaostalih četnika".
Koliko je čišćenje bilo temeljno svedoči naš sagovornik, koji kaže da više ne prepoznaje svoje rodno selo, nekada puno života, a sada pusto i zapušteno. Nema ljudi, pruga zarasla u korov, voz odavno ne prolazi, struje malo ima, pa malo nema, makadamski putevi loši, doktor uvek dođe prekasno, do prvog autobusa pešači se kilometrima. Tuga i žalost u svakoj kući. To je Slavsko Polje danas, posle svih hrvatskih oluja. Gde ono beše genocid, ne skrivajući ironiju pita se Milan Pajić.
Po pravdu u StrazburPred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu je 21 tužba protiv Hrvatske koje su podnele porodice ubijenih, od kojih su 18 za neistražena i nekažnjena ubistva i nestanke Srba. Polovina tih tužbi odnosi se na zločine nad Srbima u Sisku, a ostale su za ubijene u Kijevu, Osijeku, Vukovaru, Slavonskom Brodu, Vinkovcima, Pocrniću... |
