Krvavi tragovi Orića (3): Krvnik ubijao i svoje
U knjizi "Srebrenica: inventar ratnih zločina" Jan Vilijam Čoning i Nobert Bat beleže (na stranama 132. i 133): "Naser Orić i dvojica njegovih brigadnih komandanata Zulfo Tursunović i Hakija Meholjić, bili su za narod u enklavi ništa drugo nego gangsteri, koji su terorisali okolna srpska sela ali i (muslimanske) izbeglice u Srebrenici. Svi su ih videli kao najobičnije ratne profitere. Ovi gangsteri su suvereno čuvali svoje carstvo. Budući da izbeglice nisu imale predstavnike u lokalnoj vlasti, međunarodne organizacije za humanitarnu pomoć predložile su (druga polovina 1993.) da i izbeglice imaju njihove predstavnike prilikom dodele hrane u enklavi. Njihov predstavnik je nađen mrtav dan pošto je izabran da kontroliše raspodelu hrane. Ubijen je po direktnom naređenju Orića".
U dokumentima Međunarodnog odreda u Srebrenici detaljno je opisano kako je Orić "imao običaj da vatreni položaj smesti u blizini međunarodnog odreda. Odatle bi otvarao vatru na srpske položaje u okolini grada, a u nameri da provocira njihov sukob sa holandskim odredom u enklavi".
Tajno pismo Aliji
Čoning i Bat beleže u njihovoj knjizi da Holanđani "nisu bili nimalo zadovoljni ponašanjem Orićeve vojske; u svakom slučaju rat u Bosni nije uopšte bio sukob dobrih i loših momaka"...
Za Hag samo prestupnik
Dana 30. juna 2006. Naser Orić je pušten na slobodu, posle dve godine suđenja u Ševeningenu, gde su ga proglasili krivim za sitne prestupe - "nije sprečio ubistva i nehumano ponašanje" njegovih vojnika i odrezali kaznu od dve godine, taman koliko je proveo u zatvoru. Ove godine, 2. februara, u Beogradu je podignuta poternica za Orićem, da bi mu nedavno beogradski NIN stavio na raspolaganje stranice, da usred Beograda spere zločine i održi lekciju "srpskoj mitomaniji" o muslimanskim nedelima nad Srbima u Podrinju. |
U toku 1994. i do sredine 1995. kad je Mladić ušao u Srebrenicu, Zaštićena zona bila je scena obračuna na kojoj je Orić bio zaveo personalnu strahovladu. Fahrudin Alić, zamenik Orića i major Huso Salihović, komandant 283. brigade - jedne od četiri stacionirane u Srebrenici i obližnjoj Žepi - pišu tajno pismo Aliji Iztebegoviću i komandantu Armije BiH Rasimu Deliću. U pismu optužuju Orića za "nasilje, korupciju, kriminal i loše stanje međuljudskih odnosa u jedinicama".
Orić uspeva da uhvati pismo pre nego što je stiglo u Sarajevo, pa zamenik rukovodioca službe bezbednosti Nedžad Bektić trži 11. novembra 1994. od oblasnog tužilaštva u Tuzli, da se podigne optužnica protiv Alića i Salihovića. Optužnica je i podignuta, a tereti ih za "odavanje državne tajne neprijatelju" jer - kako stoji u prijavi koju pišu bez znanja Orića i Bektića - "pritužbu šalju poštom UNPROFOR-a iako znaju da pošiljke UNPROFOR-a na njihovom putu do Sarajeva kontrolišu Srbi prilikom prolaska preko njhove teritorije".
Bektićev zahtev Vojnom tužilaštvu u Tuzli zaslužuje poseban osvrt u onom delu gde stoji: "Ovo pismo sadrži podatke o 283. brigadi i takođe o OG (Operativnoj grupi) na koji način se neprijatelju otkrivaju vojne tajne i stranom faktoru otkriva postojanje naših oružanih snaga u Srebrenici, iako im mi stalno dajemo garancije da u enklavi nema naših oružanih snaga. Ukoliko bi ovi podaci došli u njihove ruke enklava bi se našla u teškoj situaciji".
U Srebrenici su sve do pada grada u Mladićeve ruke, bile četiri do zuba naoružane brigade - 180, 181, 183 i 184. plus jedna u Žepi.
Srebrenica - vojna baza
Komanda muslimanskih snaga ovim dokumentom, koji je srpska strana zaplenila i prosledila u Hag, priznaje da Srebrenica nije demilitarizovana, da je, zapravo, klasična vojna baza. Međunarodnim snagama se stalno tvrdi da u enklavi nema oružja; da Srbi, stoga, povremeno napadaju demilitarizovanu zonu što, onda, zaslužuje vojni udar međunarodnih snaga. I sve to u vreme kad je u Srebrenici bilo, ni manje ni više nego 9.000 vojnika pod oružjem.
Ni u jednoj fazi građanskog rata Srebrenica nije bila demilitarizovana. Nije nikad mogla da bude Zaštićena zona u kojoj nema vojnika i oružja. Bila je klasični front i svaka pretenzija da je srpska vojska 11. jula 1995. godine napala i zauzela međunarodno uspostavljenu neku demilitarizovanu zonu, naprosto je hipokrizija i cinizam.
Jedan primer: posle odluke da se Srebrenica demilitarizuje i stavi pod kontrolu Ujedinjenih nacija, komandant Drugog korpusa Armije BiH Hazim Sadić šalje direktivu (ref.br.015841) u komandu Operativne grupe Srebrenica. U tački 2. stoji: "Osigurati premeštanje lakog i teškog naoružanja, zajedno sa municijom. Proučiti, međutim, mogućnost da se količine oružja sklone na sigurno mesto gde neće moći da budu pronađene. Nijedna granata niti upotrebljivi komad oružja ne smeju da padnu u ruke UNPROFOR-a. Teško naoružanje koje ne može da pođe sa jedinicama, sakriti na sigurna mesta, ali tako da se može svakog trenutka upotrebiti".
Ništa, dakle, nije predato UNPROFOR-u. U takvu "demilitarizovanu" zonu Mladić je ušao 11. jula 1995. godine. Iz takve zone "bez oružja" Naser Orić je kretao u njihov krvavi pir po srpskim selima oko Srebrenice. Ostatak je krvava istorija. Orića je sud u Hagu oslobodio odgovornosti za zločine; a, NIN mu je u Beogradu još prostro crveni tepih i pružio priliku da sa njega pere zločine i da se naruga i Srbiji i mrtvim Srbima u Podrinju.
KRAJ
