Smrt sa više verzija
Ivan Goran Kovačić je u gori nestao. Obistinila se do kraja i tragično potvrdila, kakve li životne ironije, njegova crna vizija, njegova poetska slutnja istkana šest godina pre smrti:" U planini mrkoj nek mi bude hum..." Smrt ga je, kako veli jedan hroničar, pratila u stopu kao on istinu i stigla u blizini Foče u opakim ratnim vremenima. Ostalo je, naime, zapisano da su ustaše još 1941. godine želele da ga postave za upravnika pošte u Foči, da ga gurnu u čeljusti sigurne smrti, tada je umakao zločinačkoj ruci, ali dve godine kasnije nije.
Kad, gde, kako, od čije je ruke pao - do dana današnjeg je ostalo nejasno i nepoznato. Njegov grob je ostao "u planini mrkoj", njegova sudbina obavijena paučinom nesigurnih, kontroverznih i sasvim suprotnih tvrdnja, počesto obojenih maštom i opterećenih subjektivnošću, neretko podređenih i nekim nerazumljivim "višim interesima".
TV LAŽI
I koliko god su lična i nesigurna kazivanja i svedočenja o posljednjim danima i smrti Ivana Gorana Kovačića, ne manje su lična i nesigurna i zvanična tumačenja tih svedočenja, odnosno zvanične i do danas važeće verzije o pogibiji ovog glasovitog partizanskog pesnika i tada još poznatijeg partizanskog lekara profesora dr Sima Miloševića.
Uz svo uvažavanje svih interesa, počesto i duboko ljudskih razloga da se ćuti o Goranovom kraju, istine radi treba reći da postoje dokazi, svedočenja onih koji znaju istinu, no svjedočenja onih koje nikada niko zbog nečeg nije želeo da čuje, da do kraja sasluša njihovu priču o zlotvorima koji su tako rano i svirepo ućutkali "divnog galeba", priču o jednom od najbolnijih umiranja poezije.
Gotovo niko od tih svedoka, nažalost, više nije u životu, ali su ipak ostala njihova uverljiva svedočenja, ona najzanimljivija i u reporterskoj beležnici potpisnika ovih redaka, zapisana još daleke 1981. godine. Tada je, naime, nakon jedne televizijske storije o Ivanu Goranu Kovačiću reagovao Trifko Vladičić, sedamdesettrogodišnji zemljoradnik, borac iz sela Prijeđela kod Foče, koji je presavio tabak, napisao pismo boračkim organizacijama Bosne i Hercegovine i Hrvatske i potanko opisao kako je bilo. Kako nije bilo nikakvih reakcija, Vladičić je priču ponovio i ovom reporteru.
Bekstvo bolničarke- Kad je 1958. godine počelo sakupljanje kostiju i njihovo prenošenje u spomen-kosturnicu na Tjentištu - sjećao se Trifko Vladičić - kod mene su došli dr Kosta Milošević, Simov brat i Simova supruga, zaboravio sam joj ime, ali je isto bila doktor. Tu je bila i bolničarka, zvala se Vida, koja je, kako je tada ispričala, bila sa Simom i Goranom u selu Vrbnici u kući Rada Vujičića. Sa njima je bio i Sveto Gagović, pukovnik. Sveto je, kako je ispričala ta Vida, predlagao da krenu preko Vučeva u Crnu Goru. Goran je bio pristao, ali se s tim nije složio doktor Simo, smatrajući da bi to bila sigurna pogibija. Sveto je sa nekoliko drugova koji su se još tu okupili ipak krenuo put Crne Gore, a Simo, Goran i bolničarka Vida na drugu stranu prema Foči. U selu Vojnovići, u kući Spasoja Jojića, zarobili su ih četnici i poveli prema Prijeđelu. Simo i Goran su bili vezani, a bolničarka nije. Dok su ih sprovodili, u jednom trenutku su naišli njemački avioni pa su se svi razbježali u zaklone. Bolničarka je iskoristila zbrku i uspjela da pobjegne i sakrije se u šumi, a nedugo potom je čula plotun i shvatila da su ubili Gorana i Sima... |
DOMAĆI ČETNICI
- Bio je 28. jun 1943. godine. Pamtim to dobro, bio je svetac - Vidovdan. Sa komšijom Gavrom Milanovićem, eto ga i danas živ, bijah poranio da kosim jednoj siroti amo dolje na dno sela. Njemci joj ubili muža kao vodiča partizanskog pa joj nemao ko pokositi neko malo livade, te mi uzeli iako je svetac. Neđe pred veče, bilo je može biti jedno četiri ili pet sati popodne, zapucaše puške gore neđe na vrh sela, nekako u pravcu naših kuća. Nemilo nam, čudimo se ko može biti da puca jer je ofanziva prošla i danima je već mir.
Krenusmo zato malo poranije kući, ovim istim kolskim putem koji i sad ide gore uz selo - tada to bila ona stara austrijska džada. Čim smo ušli u šumu, mi je zovemo Crkvine, ugledasmo najprije puno papira i nekakve iscijepane knjige, sveske, šta li. Čini mi se da je tu bilo više pisanog rukom. Malo dalje nađosmo i jedne cipele. A onda ispod puta, na jedno pet-šest metara, pored jednog klena, ugledasmo dva ubijena čoveka. Leže glavačke u točilu jedan pored drugog, krvave im glave, ubijeni u glavu... Ne znamo ko su, primakla se noć, a i prepali se, pravo zboreći, pa projurismo kući. Poslije jedno pola kilometra naiđosmo ispod kuće Obrena Majdova. Pitamo ga ko je ovo ovamo ubio nekoga. Kaza da su tudije prošli četnički komandanti Vukan Jojić i major Drašković s pratnjom, da je s njima bio i Boro Blagojević, a to mi poslije i žena potvrdi kad stigoh kući. Viđela ih veli i ona - Vukana i Bora je dobro poznavala pošto su iz ovog kraja. Nije više bilo sumnje, znali smo odmah da su pobijeni partizani...
PESME I NAOČARE
Penzionerka Danica Lalović, rodom iz hercegovačkog sela Izgori, bila je borac Narodnooslobodilačkog rata i neumorni ratni i poratni aktivista u fočanskom kraju.
- Mene su bili ostavili u pozadinu, na terenu u selu Beleni. To je susjedno selo, odmah do Prijeđela. Valjalo se dovijati i aktivno raditi, ali da te ne otkriju i neko ne prokaže četnicima. Zato sam se družila sa čobanima, izigravala i ja čobanicu i tako se nesmetano i neprimjetno kretala.
Jednoga dana, bio je nekako kraj juna 1943. godine - ofanziva je već uveliko bila minula i više se nije pucalo - ču se da su tudije prošli četnici i da su negdje u Prijeđelu pobili neke partizane. Ostavih čobane okolo da pripaze da se četnici otkud ne pojave i siđoh do pobijenih. Jedan stariji, leži ničice. Podigoh mu krvavu i unakaženu glavu, ali lako i odmah prepoznah doktora Sima Miloševića, liječio me uoči rata u Beogradu i dobro sam ga poznavala. Onaj drugi, mlađi, leži nauznak, krupan, krupnog nosa i širokog lica, dobro guste svetlokestenjaste kose. Gore po putu iznad njih prosuti i razbacani papiri. Nađoh i jedne naočari, uzeh te naočari i nekoliko onih papira. Poslije sam videla da su to neke pesme. Bila sam sve to sakrila u kući u kojoj smo tada živjeli, ali je, nažalost, sve poslije propalo u jednoj četničkoj premetačini...
GROB U KREČANI
Danica je Trifka Vladičića smatrala pouzdanim čovekom.
- Otišla sam kod njega i rekla mu da mora sahraniti pobijene. Sutradan uveče sam ponovo došla i videla da su sahranjeni tridesetak metara niže, u plitkom i na brzu ruku iskopanom grobu, zatrpanom granjem i trnjem, da zverinje ne bi moglo prići...
- Poranio sam - sjećao se Trifko Vladičić - uzeo alat, zovnuo komšiju Gavra i pošli smo do odbornika Marka Majdova - četnici su kasnije i njega ubili. Marko je zovnuo još trojicu seljaka, Petra i Krsta Aćimovića i Boška Mastilovića i pošli smo da sahranimo pobijene. Malo niže od mesta đe su ležali, našli smo jednu manju rupu, neko je tu nekada pravio krečanu, i tu smo iskopali grob...
Tek poslije sam čuo i doznao ko su bili pobijeni. Tada mi je dečak Ostoja Jojić ispričao mi da su oni četnici zanoćili u njihovoj kući, da je Boro Blagojević spavao sa njim u istom krevetu, i da su se svi hvalili kako su ubili najglavnijeg partizanskog doktora Sima Miloševića i pisca Gorana Kovačića...
GOVOR KOSTIJU
U većini biografija i zvaničnih verzija dugo je, ipak, slovilo da su Ivan Goran Kovačić i dr Simo Milošević ubijeni krajem jula 1943. godine (spominju se i sasvim druga mesta gđe se to desilo), iako seljani tvrde da je to bilo na Vidovdan, 28. juna, u njegovom selu Prijeđelu. Sve su oni to rekli odmah posle rata, ali ko zna zašto, kao da im se nije verovalo.
- Mislim da je sve bilo konačno potvrđeno i do kraja razjašnjeno 1958. godine kada su sakupljane kosti i prenošene u spomen-kosturnicu na Tjentištu - kaže Danica Lalović. - Tu je tada bio i dr Kosta Milošević, brat doktora Sima. Pažljivo smo tada složili sve skelete, sve kost po kost i on je bez imalo dvoumljenja potvrdio da se radi o njegovom bratu. Pronašao je čak i ožiljak na butnoj kosti od rane koju je Simo bio zadobio 13. juna 1943. pri proboju na Sutjesci. Potvrdio je da su i one naočari koje sam našla na mjestu njihove pogibije pripadale njemu i da mu ih je poklonio neki stari Musliman negdje u Istočnoj Bosni, gdje li, pošto je bio izgubio svoje
Onda je dugo i veoma pažljivo pregledao i kosti onog drugog skeleta - sjeća se dalje Danica Lalović - spominjao nešto tuberkulozu, nalazio nekakve druge promjene na kostima, čini mi se u kuku, i potom zaključio da se radi o Ivanu Goranu Kovačiću, njegovom predratnom prijatelju...
Poznato je, inače, da je Ivan Goran Kovačić bolovao od tuberkuloze i da se uoči rata dugo lečio u Brestovcu i da je kao dete bolovao od dečje paralize, jedna noga mu je bila suvlja i vidno je hramao.
Glad i smrt- Ja sam odmah poslije Pete ofanzive bio određen da sa grupom boraca sakupljam preživele i zaostale ranjenike - ispričao je te 1981. godine potpisniku ovih redaka pukovnik Sveto Gagović. - U selu Vrbnici smo našli dr Sima Miloševićam i Ivana Gorana Kovačića. Zvao sam ih da krenu s nama prema Crnoj Gori, ali se Simo nije složio: Kud u Crnu Goru, u onaj pakao, mi smo odstupili otuda prošle godine i kako sad da se vraćamo u glad i smrt..." Dodao je i da je taj narod tu dobar, da ih pazi i čuva, a da ih on za zvrat leči, te da misli da im se neće desiti ništa rđavo. Kasnije sam saznao da je naišao četnički komandant Vasilije Bodiroga i da su ih njegovi četnici pobili, ali ne znam gde i da li su zajedno pobijeni... |
OBEĆANI SPOMENIK
- Mene su pozvali da prisustvujem i pomognem u otkopavanju kostiju - tvrdi je 1981. godine Trifko Vladičić. - Pozvali su me i bio sam i sutradan prisutan kad su sanduci polagani u spomen kosturnicu na Tjentištu. Čak sam tada zbog svega toga bio i nagrađen sa pet hiljada dinara.
Posle se neko vreme pričalo kako će tu biti podignut neki spomenik, ali je sve ostalo na priči i obećanjima do 1980. godine kad je na televiziji prikazana drama o Ivanu Goranu Kovačiću i u njoj predstavljeno da su ga ubili četnici Vasilija Bodiroge, da su ga tobož preveli preko Drine i likvidirali u selu Bunovi na levoj obali reke.
- Tada mi se smrklo i odlučio sam da, ovako nepismen i umornih ruku, napišem pismo Savezu boraca u Sarajevu i Zagrebu - da se konačno zna kako je bilo sa Goranom i doktorom Simom.
Vladičić iz neobjašnjivih razloga nikad nije dobio nikakav odgovor. A Ivan Goran Kovačić je petnaest godina, sve do prenosa njegovih kostiju u spomen-kosturnicu na Tjentištu, počivao u pustoj, mrkoj šumi, na pogled Vučevu, ispod brda Vukuše, baš kako je pesnik želeo a nad njim urlik vuka, crnih grana šum..."
