"Kad bi Bosna bila Frankfurt"

Predrag Praštalo jedan je od retkih evrofanatika u BiH, koji se nakon 12 godina izbeglištva vratio u svoju zemlju sa idejom da pomogne da zaleči ratne rane. Izbegličke godine proveo je u Frankfurtu, gde nije živeo od socijalne pomoći, već je razvio vlastiti uspešan posao. Ali ni to ga nije moglo zadržati u novoj sredini. Nije bio učesnik rata, pa je i zato još više želeo da u svojoj Bosni promoviše mir, gradi poverenje i okreće je prema Zapadu.

Predrag Praštalo, predsednik Evropskog pokreta Bosne i Hercegovine

 

U trenucima razočaranja, kada ga u Sarajevu doživljavaju kao "Dodikovog špijuna", a u Banjaluci kao "preobraćenog balijaća", čini mu se da radi sizifovski posao. Međutim, ne pomišlja da odustane. Naprotiv.

Evropski pokret u BiH i Srbin na njegovom čelu. Kako ste uopšte došli na takvu ideju?
- Ideju sam dobio u Frankfurtu gde sam 12 godina boravio kao izbeglica, gradu gde gotovo 200 nacija radi i živi zajedno u miru i toleranciji. Želeo sam da nešto slično pokušam i u BiH, da jedan deo te frankfurtske atmosfere, preko Evropskog pokreta, prenesem u BiH. Od grada Frankfurta sam dobio i najveću podršku, posebno od Evropskog biroa. Evropski pokret je inače 1948. osnovan u Hagu. Osnivači su, među ostalim, bili Konrad Adenauer, Fransoa Miteran, Robert Šuman i niz drugih političara i intelektualaca tog vremena.

Kako ste se vi našli u tom društvu?
- Ja sam po povratku u BiH 2003. pokrenuo osnivanje prve nevladine organizacije sa prefiksom evropski. U maju 2004. osnovao sam Evropski kulturni centar, a godinu kasnije sekciju Evropskog pokreta, koja je u martu 2006. zaživela kao samostalna nevladina organizacija na državnom nivou. Sada smo povezani sa više od 40 lokalnih zajednica, gradova i opština i sarađujemo sa ambasadama mnogih zemalja.

Na koji način promovišete evropsku ideju u BiH?
- Lobiramo za prihvaćanje evropskih standarda. Nažalost, BiH je danas crna rupa procesa evropskih integracija.

Zašto?
- Radi toga što u njoj ne postoji iskren konsenzus oko tog projekta, već političke vođe i partije gledaju prvenstveno svoje interese koje podastiru kao nacionalne i tako održavaju nepoverenje i strah, svako u svom korpusu. BiH je prva dobila priliku od EU da krene tim putem, prva je dobila partnerski status, ali je to prokockano i sve zemlje regiona sada su daleko ispred. Umesto da se takmiči sa Hrvatskom, Crnom Gorom, Srbijom, Makedonijom, BiH je danas na nivou Kosova kojeg ni sve zemlje EU nisu priznale. To je činjenica koju ovdašnji političari ignorišu, kao da ih se ne tiče.

Verovatno imaju i dobrih razloga za takvo ponašanje?
- Nakon slučaja bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera koji je zbog korupcije završio u zatvoru, bosanski političari sada i nisu motivisani da žure ka Evropi. Opravdano se plaše da bi i oni mogli završiti u zatvorima. Nažalost, u BiH smo još uvek opterećeni poslednjim ratom, nije došlo do istinskog pomirenja i poverenja, zbog čega BiH deluje kao raštimovan orkestar i pitanje je kada će naši političari postići konsenzus o evropskom putu.

Da li je Hrvatska podsticajan primer za BiH?
- Za nas u BiH od velikog je značaja činjenica da je Hrvatska od 1. jula punopravni član EU, jer Hrvati u BiH su u prilici da se lično uvere da EU nije nedostižna misija. Velika stvar za nas bila bi i da Srbija dobije datum jer bi tada i Srbi u BiH uvideli prednosti evropskog opredeljenja. Nažalost, Bošnjaci nemaju, kao Srbi i Hrvati, svoju rezervnu, matičnu državu, čiji primer bi sledili. U velikoj su meri okrenuti prema Turskoj, pa bi bilo dobro da i ta zemlja krene brže ka EU.

Kako se lično nosite sa svim tim?
- BiH deluje neizlečivo zbog kobnih predrasuda. Ja sam u desetogodišnjem radu shvatio da se ne može robovati tim predrasudama i da sve zavisi od ljudi sa kojima radite i sarađujete. U BiH nema naroda ili političke partije za koje bi mogli reći da su antievropski ili proevropski. U svakom narodu, partiji, gradu, imate jedne i druge. Nesreća je što su oni koji BiH žele zamrznuti u njenom blatu još uvek dominantni i imaju moć.

Ipak, ima i nešto što vas ohrabruje?
- Naravno. Na primer, gradonačelnik Zenice Husein Smailović, član SDA, jedne nacionalističke stranke, je pokazao više privrženosti multikulturalnosti i više socijaldemokratskog osećanja od mnogih, nazovigrađanskih političara. On je Zenicu učinio jednom od najotvorenijih sredina u BiH gde se sada investitori otimaju za prostor i gde velike strane kompanije otvaraju predstavništva i pogone i, naravno, i radna mesta.

Za razliku od Zenice, u Tuzli vas nisu dobro primili?
- U BiH sve što je logično pada u vodu. Ivo Andrić je to najbolje rekao - tamo gde počinje Bosna, prestaje logika. Još 2006. pokušavao sam da sedište Evropskog pokreta smestim u Tuzlu, ali prvi ljudi tog grada, socijaldemokrate, odbili su saradnju. Ja sam kao Srbin bio uveren da je Tuzla jedini grad u BiH koji bi mogao biti prirodno stanište evropskih vrednosti. Nažalost, bilo je to i moje prvo razočaranje.

Posetili ste Veliku Kladušu, kakve planove imate u toj sredini?
- Na čelu Kladuše je najmlađi načelnik u regionu, visokoobrazovan i posvećen promenama. Nedavno smo tamo otvorili i prvu regionalnu kancelariju za saradnju sa gradovima izvan BiH. Kladuša je samo nekoliko stotina metara udaljena od Evropske unije, od hrvatske granice. To je sredina koja je oduvek bila više okrenuta Zagrebu i Ljubljani, nego Sarajevu. Velika Kladuša je kapija Evrope za ulazak u BiH i njezin izlazak u EU.

Širite se i u Republiku Srpsku?
- Uskoro otvaramo prvu kancelariju u Republici Srpskoj, u Prnjavoru. Prnjavor je ove godine proglašen evropskim gradom BiH, u njemu živi 17 nacionalnosti. Nosi naziv "Mala Evropa", a gde će Evropski pokret ako neće u "Malu Evropu".
Sedište Evropskog pokreta je, inače, u Zenici, a imamo kancelarije u Vitezu, Velikoj Kladuši, Gračanici i Zavidovićima.

Evropa bez alternative?
- Dok sve zemlje bivše Jugoslavije ne budu članice EU, neće biti trajnog mira na Balkanu. Evropska unija nije perfektna zajednica, ali na vidiku nema ništa privlačnije i bolje, pogotovo ne za nas na Balkanu.