Snovi između domovine i otadžbine

Život 18-godišnje Maje Lazarević iz Milvokija je, reklo bi se, tipično američki. Ide u školu i radi, vikendom se druži sa svojim drugarima koji su došli sa svih krajeva sveta, iz Evrope, Australije ili Afrike, sasvim joj je svejedno. Ipak, ova mlada devojka kaže da se nekako najbolje razume sa Srbima.

Maja Lazarević

 - Slovenska duša, srpsko srce i po neka reč na našem maternjem jeziku, pa makar i nepravilno izgovorena, razneži me i popravi mi raspoloženje. Istina je, zapravo, da ne znam rečima da objasnim toplinu koja mi obuzme telo kad se družim sa našim ljudima - kaže Maja.

Verovatno zato najradije čita pesme Alekse Šantića i Đure Jakšića. Međutim ni najlepši njihovi stihovi, ni silna ljubavi koju oseća prema otadžbini, nisu dovoljan razlog da bi sa sigurnošću mogla da kaže da bi mogla da živi u Srbiji ili Republici Srpskoj, odakle su njeni roditelji, majka Nada i otac Milisav.

- Moja mama je rođena u selu Krčani kod Bijeljine, ali je kao petogodišnja devojčica došla u Ameriku sa roditeljima. Tata je odocnio u odnosu na majku, jer je došao kao 30-godišnjak, kad se oženio mojom majkom. Ljubav ga je odvela s rodne grude, tako on voli da kaže, ali svejedno, ni zbog ljubavi tata nije spreman da se odrekne svog zavičaja i zato svake godine, makar mesec dana provodi u Roćovićima, selu kod Zvornika, gde je rođen - kaže Maja.
 

Priča kako se mama trudi da kod nje i njenog 25-godišnjeg brata Marka i 23-godišnje sestre Savke, probudi rodoljublje. Od toga ne odustaje ni otac, sa decom u kući govori isključivo na srpskom jeziku. Čak i onda kad se njih troje žale da ga ne razumeju, Milisav ne odustaje.

- Sva sreća da je tata tako uporan, jer zaista ne znam kako bismo naučili srpski. Dok smo bili mali stalno nam je govorio o svojim korenima, čitao pesme na srpskom jeziku, puštao filmove o Srbiji i Republici Srpskoj. Hteli - ne hteli, od malena smo morali da znamo odakle potičemo. Ipak, što se tiče jezika i nismo se baš nešto proslavili. Odlično razumemo srpski, ali ga loše ga govorimo i imamo mali fond reči - kaže Maja i dodaje da je i to jedan od razloga što je došla na Mobu, u Soko-grad.

- Otkrivam svoje korene, ali polako rešavam i neke svoje unutrašnje nedoumice, družeći se sa decom koja imaju slične probleme kao i ja, koja su razapeta između domovine i otadžbine. Jer, nama je domovina država u kojoj smo rođeni, a otadžbina, odakle su naši koreni, naše poreklo. Najmanje 11 meseci provodimo u našim domovinama, a mesec dana u otabdžini i druženju sa rođacima - kaže Maja dodajući da verovatno zato većina mladih koji odrastaju u inostranstvu jeste vezana za rodnu grudu.

To je život protkan nostalgijom i sećanjima na uživanje i provod sa familijom u zavičaju.

- Posle svake posete rođacima bilo da žive u Srbiji ili Republici Srpskoj, vratim se kući u Milvoki puna utisaka i nekako raznežena, opuštena i spremna za borbu sa stvarnim životom. A u Americi je svaki bogovoteni dan borba jer je život ubrzan i nema se vremena za gubljenje - priča ova devojka.
 

Srbiju i Republiku Srpsku doživljava kao jedino mesto gde su joj i duša i srce na mestu, ali ipak nije sigurna da bi mogla tu da živi, čak ni u srpskoj prestonici.

- Sve mi je novo i divno u Srbiji, život mi deluje kao uživancija, ali kad čujem od svojih rođaka ili vršnjaka koji žive na primer u Beogradu, kako se muče bukvalno oko svega, onda budem i te kako zahvalna roditeljima, ali i dragom Gospodu Bogu, što sam rođena na američkom kontinentu i donekle živim rasterećenije nego moja familija. Dobro živimo mi u Americi, ako želiš da radiš, nađeš za čas posao, a možeš i dobro da zaradiš i da napreduješ. Život u Srpskoj i Srbiji, mnogo je drugačiji, teži i komplikovaniji - kaže Maja.