Potomak Gavrila Principa: U BiH su svi lončići polupani
Potomak Gavrila Principa, atentatora na nadvojvodu Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip III istakao je da sa svojim čuvenim pretkom deli samo ime i poneku maglovitu uspomenu, satkanu uglavnom od porodičnih priča iz detinjstva.
''Ime sam dobio tako što su se ovi moji svi mrtvi ponapijali kad sam se rodio, pa su pomislili kako bi bilo zgodno da se zovem - Gavrilo. Ništa im drugo nije palo na pamet'', kazao je Princip u intervjuu za ''Slobodnu Bosnu''.
Sa roditeljima Markom i Dragicom, koji su pune četiri godine čekali da dobiju naslednika, veći deo djetinjstva je proveo u kući u sarajevskom prigradskom naselju Hadžići, u kojoj je nekada živio i ''onaj'' Gavrilo.
Principi su poreklom iz sela Obljaj kod Bosanskog Grahova, nedaleko od granice sa Hrvatskom. Majka Gavrila Principa III, 92-godišnja Dragica Princip, koja živi u Bratuncu, pamti da porodica nikada nije spadala u red imućnih, ali se pristojno živelo. Gavrilo Princip imao je dvojicu braće, Jovu i Nikolu. Jovo je bio najstariji i pošto je u Hadžićima otvorio strugaru i trgovinu drvetom pozvao je svog najmlađeg brata Gavrila, za kojeg je bio jako vezan, da dođe da živi kod njega. U sećanje na brata atentatora, koji je umro od tuberkuloze 1918. u tamnici logora Terezijenštat, Jovo je i jednom od svojih sinova dao ime Gavrilo.
''Taj Gavrilo Drugi, sin od mog dede, tatinog strica Jove, negde početkom Drugog svetskog rata pokušao je da iz Bosne pređe u Srbiju. Nastradao je u Bosanskom Brodu. Krenuo je iz Sarajeva vozom i neko ga je prepoznao, skinuli su ga s voza i više se nikada o nemu ništa nije čulo. Moj otac je inače celog života radio u drvnoj industriji u Hadžićima, a ja sam završio osnovnu školu u Hadžićima, Prvu gimnaziju i Ekonomski fakultet u Sarajevu. U Hadžićima sam živeo sve do ovog rata, dok se Srbi nisu iselili... Svi su lončići ovde u Bosni polupani... Šta je valjalo, sve su pokvarili, šta se imalo uzeti, to su pokrali, i sad živimo – 'nako... K'o u onom Kenovićevom filmu, kad na tabli piše: Zabranjeno sedeti 'nako. E, i mi smo ti ovde 'nako“, priča potomak Gavrila Principa.
Sarajevo, Beč i ostatak Evrope pripremaju se za narednu godinu i obeležavanje stogodišnjice Sarajevskog atentata, koji je bio uvod u Prvi svetski rat. Gavrilovih stopa već odavno nema u sarajevskom asfaltu, piše ''Slobodna Bosna'', a istoričari i političari i dalje vode ''večnu'' raspravu: jesu li članovi Mlade Bosne bili heroji, ili teroristi?
''Znaš kako, ja se ravnam prema onome što su nas učili u školi i kako nam je u čitankama pisalo: 'Mlada Bosna' je bila revolucionarna organizacija bosanske mladeži, čiji su članovi bili i Srbi i Muslimani i Hrvati. Bilo i mlađih, bilo i starijih... Nekada su bili i sportski klubovi kod nas koji su nosili ime Mlada Bosna, pa se onda iz nekih razloga to počelo da se menja, kako su se vlasti smenjivale'', kaže Gavrilo Treći.
U vreme kada je izvršen atentat, Gavrilo Princip još nije imao 21 godinu i po tadašnjim zakonima nije bio punoletan. Da bi mogli da mu sude kao punoletnoj osobi, austrougarske vlasti tražile su od jednog sveštenika da mu prepravi datum rođenja u krštenici i pomeri ga za mesec unapred. Sveštenik je odbio da to uradi i obesili su ga, govori Gavrilov prijatelj novinar Goran Pržulj.
''Godine 1917. svi zatvorenici koji su izdržavali robiju u teškim tamnicama prebačeni su u Zenicu, gde su imali bolji tretman, a i bili su bliže svojim porodicama... Gavrilo je u to vreme još bio relativno dobrog zdravlja, uprkos tome što mu je amputirana ruka. Dobio je rešenje da ide za Zenicu, ali u poslednjem trenutku su mu to rešenje ukinuli. Držali su ga u okovima do kraja života, iako je 1916. donesen zakon prema kojem zatvorenici više nisu smeli da budu okovani'', rekao je Pržulj i dodao:
''Ne čudim se Hrvatima što ne vole Gavrila, jer njima je kao katolicima bilo najbolje za vreme okupacije Austro-Ugarske. Ali čudi me ponašanje Bošnjaka. Kad je BiH na Berlinskom kongresu pripala Austro-Ugarskoj, general Filipović, koji je bio komandant okupacionih snaga koje su trebale da dođu u Sarajevo, dva puta je dobijao pojačanja iz Beča da bi mogao uopšte da dođe do Sarajeva, jer su i Srbi i Muslimani bili protiv toga da Bosna pripadne Austro-Ugarskoj. Velike su se borbe tada vodile na Stupu i rubnim delovima grada. A kad je ušao u Sarajevo, Filip Filipović je u znak osvete obesio 1.500 ljudi, Srba i Muslimana''.
