Kad žrtva i dželat proslavljaju "Oluju"

O Srbima u Hrvatskoj i danas se manje-više govori kroz incidente. Kome je bila potrebna priča o ćirilici, kako će ona završiti i šta će Srbi na kraju dobiti, za "Vesti" govori Milan Rodić, predsednik Srpske narodne stranke u Hrvatskoj.

Milan Rodić, predsednik Srpske narodne stranke u Hrvatskoj

 

Ko su ti kadrovi?
- Na platnom spisku u ulozi srpskih plaćenika našlo se zaista čudno društvo, ljudi koji nikada ne bi zajedno ušli ni u istu kafanu, a sada već skoro 20 godina "brinu" o Srbima u Hrvatskoj. Tu čudnu družinu predvodi (salonski) levičar Milorad Pupovac, pa je tu rigidni komunista Slobodan Uzelac, pa nekada zakleti šešeljevac Vojislav Stanimirović, pa krajinski ustanik Veljko Džakula. Takvo društvo nema ništa zajedničko, osim želje za vlasti i novcem. Ništa im nije sveto, a najmanje Srbi i njihova sudbina. I zato su u stanju udružiti se i sa crnim đavolom, slaviti najveće srpske nesreće, samo da bi ih vlast držala uz svoje skute.

Veljko Džakula, predsednik Srpskog demokratskog foruma, nudi se kao alternativa Miloradu Pupovcu i Srpskom narodnom veću. Tako je prošlog leta prisustvovao proslavi Oluje u Kninu, na poziv hrvatskog predsednika. Kako vi vidite taj sukob dvojice ljutih rivala na srpskoj političkoj sceni?
- Što se tiče prisustva Veljka Džakule na proslavi "Oluje", to je bio čisti mazohizam. Upravo je tim činom pokazao što je sve spreman da napravi da bi se umilio gospodarima. Tu je skoro prevazišao svog bivšeg mentora Milorada Pupovca. To je raritet u svetskim relacijama, ne verujem da bi u istoriji našli neki sličan primer da žrtva i dželat zajedno slave događaj u kojem su poneli te uloge. Da nije žalosno i tragično, danas bismo se tome smejali. Hrvatskoj treba još samo srpsko priznanje da bi oprala ruke od notornog zločina kojim su proterali jedan narod i zatrli tragove njegovog vekovnog postojanja na tim prostorima. Džakula i Pupovac spremni su i na tu "žrtvu".

Kako biste objasnili njihovo političko delovanje?
- To društvo srpskih "vođa" ponaša se kao krokodili u maloj močvari. Naprosto ih je previše za ovoliko Srba koliko je preostalo u Hrvatskoj, pa je i manje potrebe za njihove usluge, a samim tim i manje novca. I zato među njima dolazi do gloženja. Nekada su delovali kao složna braća, a sada se očima ne mogu videti. Jedina je utešna stvar što Srbima više i ne mogu naneti neku štetu. Sve što su mogli da urade loše učinili su dok su bili u ljubavi i čoporu. Složno su dizali ruke za rasne zakone, zakone koji su cementirali etničko čišćenje Srba, ćutali su godinama kao zaliveni na diskriminaciju i šikaniranja, na otimačinu i pljačku vlastitog naroda, a sada bi kao bajagi da im poklone ćirilicu, jer na nju kao imaju pravo. A o pravu na proporcionalnu zastupljenost u državnim i javnim preduzećima, o stanarskim pravima, neisplaćenim penzijama, nepriznatom stažu, odumiranju povratničkih krajeva, o tome ti "srpski" lideri ne progovaraju. Pa što će Srbima ćirilica, ako u svemu drugom budu zakinuti, ko će je čitati jer već vidimo vreme kada Srba u Hrvatskoj neće biti ni za folklorno društvo.

Popis stanovništva u Hrvatskoj potvrdio je da se broj Srba kontinuirano smanjuje. Nisu li dvojezičnost i ćirilica u tom kontekstu svojevrsni cinizam i ruganje Srbima?
- Poznavaoce prilika u Hrvatskoj to nije iznenadilo. I Pupovcu i Zoranu Milanoviću (hrvatski premijer) lakše je baciti kost u arenu, da se svetina malo zabavi, nego upaliti svetlo na kraju tunela. Priča o Srbima kojima se daje hleba preko pogače dobro je došla svima u Hrvatskoj. Desnica se uhvatila za tu cuclu varalicu i Vukovar pretvara u ratnu zonu, što preostale Srbe u njemu može samo da podstakne da pređu na drugu stranu Dunava. A možda je to i sakriveni cilj priče o ćirilici i Srbima u Hrvatskoj. A što se naroda tiče, hrvatskom i srpskom narodu u ovom trenutku nije do ćirilice, ni do latinice, nego do radnih mesta i života dostojnih čoveka, a ćirilica će dobiti mesto propisano Ustavnim zakonom u neko bolje vreme i kad glave budu hladnije, a međunacionalni odnosi bolji. Narodu treba kruha, a ne opasnih igara!