Ispovest Radinke Vujadinović iz Srebrenice (2): Za spas dece služila krvniku
Pedesetosmogodišnja Radinka Vujadinović prvi put javno priča o događajima iz 1992. godine kada su je, sa još 33 komšija iz sela Čumavići kod Srebrenice, zarobili muslimanski vojnici pod komandom Nasera Orića. Tih nedelju dana pakla u jednom kokošinjcu pamtiće do kraja života, posebno što je poslednja četiri dana zatočeništva bila lični kurir srebreničkog gospodara života i smrti!
- Tek kasnije sam povezala da sam zapravo bila kurir u pregovorima Orića sa našom vojskom. Par dana ranije, on je poslao jednog mog komšiju, ali iako mu je zapretio glavama žene i dece, ovaj se nije vratio. Onda su mene izvadili iz kokošinjca i doveli kod Nasera. Bilo je tu još ljudi, a on mi je doslovce rekao: "Radenka, sada je 10 sati, ako se ne vratiš do podne, prvo ću ti zaklati najmlađe dete, pa starije i onda redom.
Ne igraj se." Dao mi je kovertu i od tada sam, sledeća tri dana, po tri puta dnevno peške išla od Donjih Potočara do Žutog mosta kod Bratunca i razmenjivala koverte sa oficirima naše vojske - priča ova hrabra žena.
Tog prvog puta, do asfalta Donjih Potočara je stigla zajedno sa Naserom Orićem, u njegovom vozilu.
- Kada sam izašla još jednom mi je pripretio i rekao da kod mosta ne idem levom stranom, jer je minirano. Ni sama ne znam kako sam prošla tih pet-šest kilometara do mosta. Jedino su mi u glavi bila deca, da su ostala tamo i da ne znam šta će sa njima biti. Kada su me prihvatili naši, brže-bolje sam otišla do komande da mi daju drugu kovertu. Pitaju me oni momci hoću li nešto da jedem i pijem. Gde mogu - priča Radinka.
Pročitajte još:* Ispovest Radinke Vujadinović iz Srebrenice (1): Bila sam Naserov kurir |
Ona je tog dana još dva puta išla peške magistralom, ne znajući šta nosi i da li će zateći živu decu i muža. Drugog dana, kaže, padala je jaka kiša, u Donjim Potočarima je zatekla i učitelja koga su muslimani u međuvremenu zarobili.
- Tukli su ga sve do njihove komande. Naser nije bio tu, pa je ovaj njegov zamenik, Hajro Bešić krenuo da divlja. Ludački ga je tukao, a onda, pred mojim očima izvadio nož i preklao ga.
Radenka priča da kada se vratila prvi put u Potočare, Nasera je jedino zanimalo šta je bilo sa prvim "kurirom".
- Nisam smela da kažem da je pobegao da mu decu ne bi pobio, već izmislim da je naleteo na minu i poginuo na licu mesta, ali ga kumim da to ne kaže njegovima. Njemu se lice ozari: "A znao sam. Ne bi me on izdao." Taj Srbin je još živ, ali neću da vam kažem njegovo ime - priča Radinka.
Bilo je i dobrih ljudiRadinka Vujadinović kaže da nisu svi muslimani iz Srebrenice bili ostrašćeni, te da je bilo dosta onih koji su pokušavali da im pomognu.
Terali je i da špijuniraRadinka je zbog svoje dece bila prinuđena da laže kako muslimanske, tako i srpske vojnike.
Hodža ih tešioRadinka kaže da je jednog dana u kokošinjac ušao i hodža koga nije poznavala. |
Posle tri dana svakodnevnih pregovora, zarobljene Srbe su smestili u zaprežna kola i odveli do Žutog mosta na razmenu.
- Tu smo i saznali da su oni za sve nas tražili četiri svoja poginula borca. Ali, ni to nije prošlo bez problema. Taman da krene razmena, kada ovi odvojiše muškarce. Kažu: "I četnici da dobiju tela, ko mi." Pregovori stali, a u Potočare dođe jedna muslimanka sa pismom. Pita je Naser kako im je među Srbima, a ona odgovara: "Fino se ophode, daju nam i jela i pića, a imamo i televizor." Napisa on nešto i ja odnesem u Bratunac. Htedoh da pođem nazad, a neki Todorović mi kaže: "Ti sada ne ideš, tako smo dogovorili. Sutra će i ostali biti razmenjeni." Tako je bilo - veli na kraju Radinka Vujadinović.
