Pacovski kanali (6): Paravan za beg zločinaca
Među manje poznatim, ali ne i manje važnim članovima bratstva bili su: Don Karlo (Dragutin) Petranović, bivši župnik u Ogulinu i Delnicama u "Bratovšini" je bio zadužen za Đenovu u koju je dovodio i iz koje je ispraćao zločince koji su bežali u Argentinu.
Sa njim je na ovom poslu radio i don Dragutin Majnarić, bivši ustaški vojni sveštenik. Tu je bio i dr Ivo Omrčanin koji je do kraja rata radio kao konzularni činovnik u Rimu. Zatim, dr Petar Capkun, franjevac. On je za račun "Bratovšine" redigovao i potpisivao liste emigranata koje je slao argentinskoj Direkciji za imigracije u Buenos Ajresu na odobravanje i izdavanje useljeničkih viza.
Don Dragutin Lončarić je bio kurirska veza između uprave "Bratovšine" i ustaškog vođstva koje se skrivalo u Rimu i drugde u Italiji. Obilazio je logore u kojima su bile smeštene ustaše, ali u ime vatikanske ustanove "Asistenca Pontificia".
Zavod svetog Jeronima tako je postao centar za spasavanje ustaša. Na čelo centra stali su pažljivo probrani ljudi. U njih se nijednog trenutka nije posumnjalo. Recimo, dr Juraj Madarec bio je papski protonator i rektor Zavoda. U ime "Hrvatske bratovšine" istupao je na čelu svih deputacija za materijalnu pomoć i zaštitu ratnih zločinaca pri njihovom bekstvu u prekomorske zemlje.
Finansiranje
Fra Dominik Mandić, potpredsednik, franjevački redovnik i generalni ekonom franjevačkog reda nije istupao javno u akcijama "Bratovšine", ali je bio glavni finansijer i kasnije se hvalio kako je spasao celu hercegovačku ustašku inteligenciju.
Dr Krunoslav Draganović, sekretar, postao je glavni organizator skrivanja, pomaganja i prebacivanja ratnih zločinaca, autor je svih memoranduma i peticija, inspirator je svih intervencija za zaštitu ustaških ratnih zločinaca. Zataškavao je sve veze ustaša sa rimskom kurijom, a kasnije je bio zadužen i za organizaciju ubacivanja diverzanata u Jugoslaviju.
Monsinjor Anton Golik je bio drugi sekretar "Bratovšine". Preko njega je išla veza sa ilegalnom poštom, direktno je održavao kontakte sa skrivenim zločincima u Italiji i Austriji. Posebno je kontaktirao sa ustaškim vođama u Austriji dr Lovrom Sušićem i Božidarom Kavranom.
U Italiji je bio povezan sa Vilimom Pecnikom i Ivanom Herencićem, dok je ovaj još bio u toj zemlji. Glavni posao u "Bratovšini" mu je bio da izdaje lažne legitimacije i pribavlja nove pasoše. Fra Vitomir Naletilić, blagajnik, bio je lični sekretar fra Dominika Mandića. Upravljao je svim izdacima "Bratovšine".
Don Ivan Tomas imao je zadatak da se stara o kolaboracionistima i o onima koji su izbačeni iz logora. Takvih je u ono vreme bilo oko šest stotina, od čega je po samostanima u okolini Rima bilo smešteno oko 200 ljudi. Oni su od Tomasa dobijali novac i lažna dokumenta i u tri transporta su prebačeni u Argentinu. Don Ivan Ilijić, student teologije i stanar Zavoda svetog Jeronima, bio je veza sa ustaškim iseljenicima u Argentini. Njegov posao je bio i da održava kontakte sa argentinskim konzulatom u Rimu. Za one ustaše koji su se skrivali izvan Rima, upravo on je bio pratnja do bezbednog skrovišta.
Ženski samostani
Stjepan Sakač, jezuita, još pre rata je bio upućen iz Zagreba u Rim na studije na vatikanskom Orijentalnom institutu. Nije imao posebna zaduženja kao član "Bratovšine". Lično je sklonio ratne zločince Milosava Vasiljevića, dr Stevana Ivanića i dr Iliju Vujovića, a bio je u stalnoj vezi sa takozvanom crnogorskom frakcijom u emigraciji, poznatoj kao "Crnogorski federalisti".
Dr Slaviša Bošnjak bio je član uprave "Bratovšine". Njegov posao je bio da pronalazi slobodna mesta na putničkim i trgovačkim brodovima koji su iz Italije putovali u Južnu Ameriku. Krsto Spalatin je za vreme rata iz Zagreba poslat u Rim kako bi na univerzitetu radio kao lektor za hrvatski jezik. Neposredno je bio zadužen za zbrinjavanje ustaških studenata u Španiji i drugim zemljama.
U "Bratovšini" je bilo angažovano i dosta ljudi koji formalno nisu bili članovi, ali su predano radili.
Shvativši da je četvorospratna zgrada u Via Tomaceli 132 postala nepouzdano skrovište zločinaca, Krunoslav Draganović je za nova skrovišta odabrao ženske samostane u Rimu. Udarna mesta za sklanjanje od hapšenja bili su samostani Suore del Divino Salvatore "Centocele", Konvento dela Suore adolorate. Od muških samostana za skrivanje su odabrani San Paolo in Regola, Prokura denerale del R.R.P.P. Filipini u Rimu, zatim Konverto Serafiko di S. Romolo u blizini Firence, Konvento del P.P. Karmelitani Skalci u Termiju kod Rima i pojedini ženski samostani van gradova.
Oko na eksteritorijalnim zavodima
Poverljivi obaveštajni dosije o Draganoviću
Ime Krunoslava Draganovića prvi put se pojavilo u izveštajima CIC pominje se 22. januara 22. januara 1947. Ubrzo po oslobođenju Italije, agent CIC Vilijam Gauen je u predmetu istrage "Pavelić" naveo da je Pavelić bio u Rimu u nekoliko navrata i da je tamo boravio po pravilu u eksteritorijalnim objektima Vatikana, te nisu mogli da ih pretresu.
|
Sam Draganović je koristio za skrivanje i neke vatikanske institucije, pre svega zgradu Kongregacije za Istočnu crkvu, Orijentalni institut i Institut Rusikum. Po potrebi, Draganović je zločince smeštao i u pansionima kao što je "Bardi" u Via Vitorio Kolona 27, a za uglednije pripadnike ustaškog pokreta obezbeđivani su privatni stanovi. Lažni dokumenti su im omogućavali čak i neometano kretanje po gradu. Zahvaljujući vezama sa italijanskom policijom, uprava "Bratovšine" je izdejstvovala da i sama izdaje lična dokumenta, sva sa lažnim imenima, a takve papire su priznavale italijanska vlast i Englezi.
Draganović je preko vatikanske ustanove Pontificia Commišione di Ašistenza Sezione Stanieri dobio dozvolu da Zavod izdaje dokumenta Crvenog krsta, koje su priznavale sve vlasti. Sa takvim papirima u Argentinu je prebačeno više od 1.000 ustaša, a manji broj njih svoj dom je dobilo u Brazilu, Paragvaju, Venecueli, Portugaliji i Španiji.
