Selo masovnih grobnica
Nema samo Kordun svoju Čemernicu. Istih toponima ima i u Srbiji, Bosni i još poneki u Hrvatskoj. Ali, samo je kordunaška Čemernica odživela svoje ime, u čemeru i jadu. Nekada veliko selo, koje svojim krajevima gotovo spaja Vrginmost i Topusko, opustelo je, zaboravljeno i od Boga i od države.
O stradanju Čemerničana najrečitije govore masovne grobnice u selu, one obeležene iz Drugog svetskog rata i iz ovog poslednjeg, iz "Oluje", zarasle u korov i još neobeležene i bezimene, čekaju ekshumaciju i identifikaciju ubijenih.
Zato o Čemernici danas više govore mrtvi nego živi. Uoči svetskog rata bilo je u njoj oko 270 domaćinstava i 1.600 stanovnika, a danas 10 puta manje. Kako se to dogodilo svedoče spomenici i masovne grobnice.
Na onom centralnom upisano je 1.029 imena. Dragan Krošnjar, koji se posle "Oluje" skrasio u Banjaluci, gde je menadžer u američkoj organizaciji USAID, koristi svaku priliku da sa porodicom poseti svoju Čemernicu i zapali sveće kod spomenika u centru sela. Na tom popisu ubijenih upire prstom na imena dece: Manojlović Gojko, dve godine, Miščević Milka tri godine, Milojević Jovan jednu godinu, Obradović Branka godinu dana... Mnogo je tu i njegovih Krošnjara.
Pre Drugog svetskog rata Čemernica je bila opštinsko mesto i za susedna sela, Batinovu Kosu i Bukovicu. Imala je, kako i dolikuje, poštu, školu, crkvu, prodavnicu i kafanu. Osnovna škola zvala se "Car Dušan Silni". No, ustaše su 1941. zaigrale svoj krvavi pir. Bio je to početak kraja ta tri sela. U avgustu te godine u pravoslavnoj glinskoj crkvi svirepo su ubili oko 300 muških glava iz ta tri sela, a potom, samo nekoliko meseci kasnije, žene i decu u Ratkovića Strani, u samom selu. Na taj zločin još podseća oronula drvena kuća u kojoj su, pripoveda Krošnjar, pre klanja silovali uhvaćene žene. Drvenu crkvu Svete Petke odvezli su u Topusko za izgradnju kuće jednom ustaši, koji je, po priči, ubrzo poludeo.
- Bar je njega stigla božja kazna - kaže Krošnjar.
Sedamdesetih godina prošlog veka, kada su rane malo zacelile i Čemernica se ponovo podigla, odlučili su da ponovo podignu crkvu Svete Petke. Krošnjar ističe da je i on u njoj kršten, kao i njegova tri sina, Nikola, Đorđe i Sava.
- Pre ovog poslednjeg rata u Čemernici je bilo oko hiljadu duša, sada stotinak. Većina je u Srbiji, Americi, Kanadi, Australiji - kaže Krošnjar pokazujući nove neobeležene grobnice iz "Oluje", koje mu je pokazao očevidac zločina, pokojni Simo Miletić, a u koje su hrvatski vojnici sahranili svoje žrtve, ubijene Srbe.
Čemerničani su okupljaju u rodnom selu kada su velike svetkovine, od Ivanjdana do Preobraženja.
- Najviše nas dolazi na te naše sabore. Tu se zaigra kolo i zapeva naša ojkača. Tako negujemo taj duh, naš krajiški, kordunaški. Uveren sam da ćemo u tome uspeti i preneti to na našu decu - poručuje Krošnjar, naglašavajući da je i pre ovog egzodusa dosta Čemerničana zarađivalo gastarbajterski hleb u evropskim zemljama. Najviše u Nemačkoj. I sam je rođen u Minhenu, gde su mu tada živeli roditelji. Otac mu je poginuo u poslednjem ratu, a majka se, posle nekoliko izbegličkih godina provedenih u Srbiji, 2000. vratila u Čemernicu.
- Nastojimo da neko uvek prenosi priču o tragici Čemernice. Taj čemer svi mi nosimo u sebi i on nas obavezuje. To je najmanje što dugujemo svim na pravdi boga ubijenim Čemerničanima. Ova država za njih, kao i za nas preostale, neće učiniti ništa. Uostalom oni su i poubijani, a mi, koji smo bili bolje sreće, prognani zbog njene "čistoće", jer je ona i projektovana bez nas - kaže Krošnjar...
Ukradeno crkveno zvonoSkromna, od betonskih bloketa uzidana crkva Svete Petke, u lošem je stanju. Njena fasada i krov vape za obnovom. Pre dve godine lopovi su odneli zvono. |