Samo stari dud odoleo oluji 
Oni koji bi poželeli da vide kako su nekada izgledala krajiška sela, šljivici, žitna polja, kako je izgledala kuća za domaćine, čardak za mladence, guvno, ambari za žito, sjenici, pušnica za meso, staje i svinjci, ne bi to mogli da saznaju u Etnološkom muzeju u Zagrebu, osim možda na plesnivim fotografijama, pohranjenim u memljivim podrumima.
Takav autentični ambijent kordunsko-banijskog sela nestao je davno, a njegove poslednje ostatke zbrisala je hrvatska Oluja.
Nekad su ovde brojne porodice rađale, živele i umirale, ispraćale muške članove u tuđe ratove ili beli svet, a žene su čuvale ognjišta i nikada ih nisu napuštale. Znale su jedino za zemlju, parče neba i avliju, što im je bio jedini svet.
Svega toga na Kordunu i Baniji više nema. U pustim selima tek retki starci pamte ta vremena. Većina ih ore neke nebeske njive, a mlađi su se skrasili na nekim izbegličkim destinacijama.
No, da priču o kordunskim selima potpuno ne pokrije prašina zaborava, potrudio se jedan rođeni Zagrepčanin. Mišo Mraović se nakon blistave poslovne karijere vratio u Golinju, selo svojih predaka, napušteno i porušeno u "Oluji", gde je zatekao tek dvoje vremešnih starosedelaca. I sagradio autentičnu repliku pradedovskog ambijenta.
Njegovo imanje Stari dud u Golinji, na granici Korduna i Banije, tek je pedesetak kilometara udaljeno od velegradske zagrebačke vreve, a ime mu je dao po prastarom dudovom stablu, koje i danas odoleva svim olujama, a ispod čije se krošnje davnih dana savilo prvo ognjište toga sela.
Pre nekoliko godina Mišo je zbog zdravstvenih problema prodao vrlo uspešan biznis i odlučio da se vrati na dedovinu i ne radi ništa.
- Međutim, kako ne mogu da mirujem i "brojim zjake", počeo sam u selu svojih predaka da gradim prvu tradicionalnu kordunašku kuću. Pošto sam zaljubljenik u konje, čiji su galoperi osvajali brojne trke, i strastveni lovac, seoski ambijent bio je logičan izbor.
Lek za stres
- Kada celog dana orete ili krčite njive, pa na kraju dana pogledate iza sebe, vidite rezultat. A u kancelariji celi dan vrtiš telefone i papire, pa ako na kraju i zaradiš neki novac, sve je to u papirima i ništa se ne vidi.
|
I kada se povukao iz konjičkog sporta, u staji, jedino moderno građenom objektu na njegovom imanju, ostalo je desetak rasnih konja, pa je počeo da kupuje zemlju za njihovu ispašu.
- Odmah se nametnula potreba za traktorom, priključcima, a na njima je trebalo i raditi. Tako sam preko zime kupovao zemlju, a ostatak godine je krčio. Zimi je to izgledalo idilično, parcele prekrivene snegom, deluju primamljivo. Kada dođeš u proleće, vidiš da je sve zaraslo i zapušteno. Ali sam uživao u tome - priča Mraović o svojim seoskim počecima.
Kada je krenuo u seosku avanturu, nije imao velikih ambicija, naprosto je želeo da se izvuče iz velegradske vreve. Kaže da nije ni razmišljao o turizmu. Napravio je prvu tradicionalnu kuću za sebe i suprugu, ali je ubrzo shvatio da im je, iako velika, ipak tesna.
- Ja sam lovac, svirač, volim društvo. Usledile su česte masovke i druženja, pa je to dojadilo mojoj gospođi - priča Mraović kako se odlučio za gradnju druge kuće, pa treće za sinove.
Na kraju je sagradio celo selo i neplanirano krenuo u novi biznis.
- Moj pokojni stric bio je bekrija i pre šezdesetak godina proćerdao je naše porodično imanje. Sada sam ja vratio dedovinu, ali još više dokupio. Raskrčili smo te livade, šumarke, izvore, pašnjake. Sada na njima pase krdo krava i stado ovaca. Kada sednete u fijaker ili auto, kilometrima se vozite po mojem imanju. Na njemu ima i divljači - jelena lopatara, srna, divljih svinja, muflona, pataka - priča Mišo Mraović, koji je ima i siranu, vinograd, lovište, dečje igralište, teren za jahanje, biciklističke i jahačke staze...
- Smatram da će ovo privući strance. Ovo je za njih egzotika, ambijent koji vredi i oni su spremni da plate boravak ovde - uveren je Mraović u uspeh svog poduhvata.
