Samo stari dud odoleo oluji

Takav autentični ambijent kordunsko-banijskog sela nestao je davno, a njegove poslednje ostatke zbrisala je hrvatska Oluja.

Nekad su ovde brojne porodice rađale, živele i umirale, ispraćale muške članove u tuđe ratove ili beli svet, a žene su čuvale ognjišta i nikada ih nisu napuštale. Znale su jedino za zemlju, parče neba i avliju, što im je bio jedini svet.
Svega toga na Kordunu i Baniji više nema. U pustim selima tek retki starci pamte ta vremena. Većina ih ore neke nebeske njive, a mlađi su se skrasili na nekim izbegličkim destinacijama.

No, da priču o kordunskim selima potpuno ne pokrije prašina zaborava, potrudio se jedan rođeni Zagrepčanin. Mišo Mraović se nakon blistave poslovne karijere vratio u Golinju, selo svojih predaka, napušteno i porušeno u "Oluji", gde je zatekao tek dvoje vremešnih starosedelaca. I sagradio autentičnu repliku pradedovskog ambijenta.

Njegovo imanje Stari dud u Golinji, na granici Korduna i Banije, tek je pedesetak kilometara udaljeno od velegradske zagrebačke vreve, a ime mu je dao po prastarom dudovom stablu, koje i danas odoleva svim olujama, a ispod čije se krošnje davnih dana savilo prvo ognjište toga sela.

Pre nekoliko godina Mišo je zbog zdravstvenih problema prodao vrlo uspešan biznis i odlučio da se vrati na dedovinu i ne radi ništa. 

- Međutim, kako ne mogu da mirujem i "brojim zjake", počeo sam u selu svojih predaka da gradim prvu tradicionalnu kordunašku kuću. Pošto sam zaljubljenik u konje, čiji su galoperi osvajali brojne trke, i strastveni lovac, seoski ambijent bio je logičan izbor.

Lek za stres Za razliku od stresova koje je doživljavao u poslu, rad na zemlji ispunjavao ga je posebnim zadovoljstvom. - Kada celog dana orete ili krčite njive, pa na kraju dana pogledate iza sebe, vidite rezultat. A u kancelariji celi dan vrtiš telefone i papire, pa ako na kraju i zaradiš neki novac, sve je to u papirima i ništa se ne vidi. Od ovčjeg sira do čvaraka Selo čine lovačka kuća sa vinsko-rakijskim podrumom, apartmani, nekoliko kuća za stanovanje, mali zoološki vrt, pomoćne zgrade. U posebnoj kućici je etno prodavnica gde je u ponudi sve ono što na imanju proizvode: domaći ovčji sir, dimljena slanina, kobasice, čvarci, prirodni voćni sokovi, vina, rakije. Tu su i stari koševi, štale, senici, pecana, sirana, hlebna peć, pušnica...

I kada se povukao iz konjičkog sporta, u staji, jedino moderno građenom objektu na njegovom imanju, ostalo je desetak rasnih konja, pa je počeo da kupuje zemlju za njihovu ispašu.

- Odmah se nametnula potreba za traktorom, priključcima, a na njima je trebalo i raditi. Tako sam preko zime kupovao zemlju, a ostatak godine je krčio. Zimi je to izgledalo idilično, parcele prekrivene snegom, deluju primamljivo. Kada dođeš u proleće, vidiš da je sve zaraslo i zapušteno. Ali sam uživao u tome - priča Mraović o svojim seoskim počecima.

Kada je krenuo u seosku avanturu, nije imao velikih ambicija, naprosto je želeo da se izvuče iz velegradske vreve. Kaže da nije ni razmišljao o turizmu. Napravio je prvu tradicionalnu kuću za sebe i suprugu, ali je ubrzo shvatio da im je, iako velika, ipak tesna.

- Ja sam lovac, svirač, volim društvo. Usledile su česte masovke i druženja, pa je to dojadilo mojoj gospođi - priča Mraović kako se odlučio za gradnju druge kuće, pa treće za sinove.
Na kraju je sagradio celo selo i neplanirano krenuo u novi biznis.

- Moj pokojni stric bio je bekrija i pre šezdesetak godina proćerdao je naše porodično imanje. Sada sam ja vratio dedovinu, ali još više dokupio. Raskrčili smo te livade, šumarke, izvore, pašnjake. Sada na njima pase krdo krava i stado ovaca. Kada sednete u fijaker ili auto, kilometrima se vozite po mojem imanju. Na njemu ima i divljači - jelena lopatara, srna, divljih svinja, muflona, pataka - priča Mišo Mraović, koji je ima i siranu, vinograd, lovište, dečje igralište, teren za jahanje, biciklističke i jahačke staze...

- Smatram da će ovo privući strance. Ovo je za njih egzotika, ambijent koji vredi i oni su spremni da plate boravak ovde - uveren je Mraović u uspeh svog poduhvata.