Pala cena Bogorodici
Ikona Bogorodice Filermoske, najveća i najpoznatija hrišćanska relikvija te vrste, koja se sada čuva u nacionalnom muzeju na Cetinju, uskoro će, po svemu sudeći, krenuti put Moskve kako bi se letos našla na dvomesečnoj izložbi u Kremlju pod nazivom "Blago malteškog reda", kao nesumnjivo najdragoceniji od oko 400 eksponata malteškog kulturnog i duhovnog blaga koji će biti tamo izloženi.
Mada je sve još obavijeno velom tajnosti, po izjavi Pavla Pejovića, direktora Narodnog muzeja Crne Gore, može se zaključiti da je stvar gotova i da je praktično ostalo samo da se utanače još neke sitne pojedinosti. Ključni uslov je, čini se, to što Crna Gora insistira da Maltežani, pre pokretanja ikone sa Cetinja, kod Lojda deponuju 50 miliona evra na ime osiguranja, ali i da na konto cetinjskih muzeja uplate 80.000 evra "obeštećenja" zbog dvomesečnog odsustva relikvije iz njegove stalne postavke. Traže uz to i da ikonu obavezno prate kustosi cetinjskog muzeja i obezbeđenje koje je tu čuva.
U svemu, može biti, i ne bi bilo ničeg čudnog da u pitanju nije basnoslovno blago, svetinja čija se vrednost jednostavno ne može meriti nikakvim novcem i da postoji realna opasnost da Crna Gora trajno ostane bez nje jer je poznato da su u poslednjih petnaestak godina, otkad se saznalo da se ikona nalazi na Cetinju, i Maltežani i mnogi drugi nudili višestruko veće pare da se domognu tog blaga od tih 50 miliona na koliko je ovom prilikom osigurana, da se i ne govori o tričavih 80.000 evra zlehude zarade.
Sem njene neprocenjive umetničke i duhovne vrednosti (do danas, recimo, stoji sumnja da ona potiče čak iz drugog veka, odnosno da je to možda rukotvorina samog svetog Luke), sem najfantastičnijih priča o njenim čudotvornim dejstvima i burnoj istoriji, ona ima nemerljivu cenu i u vrednost i u samim draguljima kojima je ukrašena, odnosno zlatu u koje je okovana. Poznato je, naime, da je ruski car Pavle Prvi, kada su mu Maltežani 1790. godine poklonili tri najveće hrišćanske svetinje, desnu ruku svetog Jovana Krstitelja, česticu Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermoske, razrešio kesu i tadašnjim najboljim majstorima platio 25.000 rubalja u zlatu da ih okuju u zlato i ukrase najskupocenijim dragim kamenjem.
A kada su novinari svojevremeno pitali Jurija Pjatnickog, kustosa glasovitog petrogradskog muzeja Ermitaž i velikog poznavaoca ovih relikvija, koliko vredi ikona Bogorodice Filermoske, on je odgovorio:
- Njenu vrednost je zaista nemoguće izmeriti novcem. Ako bi, pak, neko mene zamolio da odredim osiguravajuću sumu za ovu ikonu, mislim da bi govorili o desetinama, pa i stotinama milijardi dolara!
Crnogorska vlast iz onog komunističkog vremena od pre trideset i više godina, nije sigurno znala o ikoni Bogorodice Filermoske sve ono što je znao Pjatnicki, ali je očigledno da je i ona osećala da u rukama ima neprocenjivo blago i prema njemu se, za razliku od sadašnjih vlastodržaca, tako i odnosila. Naime, kad je, januara 1978. godine, ikona izneta iz tame policijskog depoa u kojem je čamila 26 godina i kad je odlučeno da se ustupi cetinjskim muzejima, ona je bila osigurana na deset jednogodišnjih budžeta Crne Gore (po današnjim cenama to je blizu 20 milijardi evra), a njen prenos od Podgorice, tadašnjeg Titograda, do Cetinja pratile su do tada neviđene mere obezbeđenja.
Nažalost, kasnije će se ispostaviti da ova svetinja nije tako čuvana i obezbeđivana dok je bila u nadležnosti policije. Neko je za to vreme ukrao najskupoceniji dragulj sa ikone, centralni safir iz đerdana na poprsju, što je i do danas ostalo velika enigma, greh i sramota.
Nema nikakve sumnje da su ikona, ruka i krst, to sveto i nerazdvojivo trojstvo, vekovima bili "u nadležnosti" Malteških vitezova i da su ih oni, pošto je Napoleon pokorio Maltu 1788. godine, poneli sa sobom i predali ruskom caru Pavlu Prvom kao svom zaštitniku. Relikvije su, nakon Oktobarske revolucije, tajno iznete iz Rusije u Dansku i predate knjeginji Mariji Fjodorovnoj, majci ubijenog ruskog imperatora Nikolaja Romanova. Odmah nakon njene smrti, najverovatnije već 1928. godine, svetinje su se obrele na dvoru kralja Aleksandra Karađorđevića.
Bilo je tu uzdarje u znak zahvalnosti za njegov odnos prema bjelogardejcima, odnosno Rusima izbeglim pred boljševičkim terorom. Relikvije su u strogoj tajnosti čuvane u dvorskoj crkvi u Beogradu sve do 1941. godine kada su, uoči kapitulacije Jugoslavije, dospele u Ostrog, gde ih je kralj Petar Drugi Karađorđević predao tadašnjem patrijarhu srpskom Gavrilu Dožiću a ovaj ih na čuvanje poverio tadašnjem igumanu ostroškom Leontiju Mitroviću.
Policija ih je pronašla u jesen 1952. godine i od tada sve do početka 1978. one su čuvane u sefu policije, odnosno Službe državne bezbednosti. Sada se, stoga, nameće veliko pitanje kome, ustvari, pripadaju ove relikvije: Maltežanima, Rusima, naslednicima Karađorđevića, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno Mitropoliji cetinjskoj, ili crnogorskoj vlasti koja ih je zaplenila i otela 1952. godine.
Tužba
|
