Žrtva poražena, a krvnik likuje

Ovog 15. maja navršava se tačno 20 godina od stravičnog zločina kod Tuzle kada je ubijeno najmanje 200 golobradih vojnika ondašnje JNA koji su se povlačili iz tamošnje, ranije blokirane kasarne.

SEO MI JE NAGRUDI I PUCAO U BRADU: Radovan Krstić

 

Događaj poznatiji pod nazivom Tuzlanska kolona do danas nije do kraja ispitan, a zanimljivo je da i pored ovolikog broja ubijenih, još niko nije sudski odgovarao.

Preživeo "overu"

Povlačenje vojnika JNA bilo je dogovoreno sa tadašnjih tuzlanskim vlastima, a kolonu su napali pripadnici Teritorijalne odbrane i Patriotske lige BiH. Napad je počeo snajperskom pucnjavom sa okolnih zgrada duž dogovorene linije povlačenja. Prvo su pucali i ubijali vozače vojnih vozila, a ceo događaj direktno je prenosila lokalna televizija na čijim snimcima se vide eksplozije i vozila u plamenu.

Daleko od očiju javnosti, ogorčen i na medije i pravosuđe u Bosni, u Bijeljini živi 39-godišnji Radovan Krstić, jedan od retkih preživelih u masakru Tuzlanske kolone i čovek koji je tada preživeo "overu" - pucanj iz neposredne blizine u glavu.

- Prišao mi je, seo na grudi i pucao iz pištolja. Metak mi je ušao na vrhu brade, prošao kroz usnu duplju i potiljak. Gledao me je pravo u oči i njegov lik nikada ne mogu da zaboravim. Da sam znao da će na suđenju koje je počelo početkom 2010. godine, biti oslobođen zbog nedostatka dokaza, ne bih se ni baktao sa tim - priča Krstić dok sedimo u jednom od bijeljinskih kafića.

Suđenje njegovom "nesuđenom ubici" Izetu Smajiću okončano je krajem novembra 2010. godine. Smajić je po izlasku iz sudnice rekao da se "oseća fantastično".
Radovan Krstić kaže da se i dalje oseća poraženo.

- Ne znam da li mi je poraznije to što je ovaj čovek oslobođen ili što sam ja na svako od tih suđenja išao sam, bez ičije pomoći ili pratnje. Tužilaštvo BiH, koje je i podiglo optužnicu protiv mog krvnika, samo mi je dva puta refundiralo novac za benzin, a sve ostalo sam plaćao iz svog džepa. Svaki put do Tuzle me je koštao 30-ak evra. Najgore mi je što sam u hodniku stajao nasuprot njegovoj rodbini i prijateljima. Oni u gomili, a ja sam. Nikoga nije bilo da mi barem pravi društvo - kaže ogorčeno Krstić i dodaje da ga svi teše kako vreme leči sve, ali se on i dalje odlično seća svakog detalja tog 15. maja 1992. godine.

Kako je počeo pakao

- Kada smo krenuli da napuštamo kasarnu, u Tuzli je bila tišina, gotovo neverovatna. Dva minuta pre nego što je odjeknuo prvi hitac, video sam jednu ženu kako nam maše. Odmahnuo sam. Onda je počeo pakao. Ranjen sam u obe noge, mislim u Skojevskoj ulici, ali od šoka pošto je preko mene pao mrtav jedan vojnik, nisam osetio ništa. I vozač je tada bio ranjen u stomak i grudi, ali je na sreću nastavio da vozi i prođe Brčansku maltu do benzinske pumpe kod Slavinovića. Tu se kamion prevrnuo, a ja ispao iz kamiona. Dok sam ležao, pojavili su se neki njihovi vojnici. Jedan od njih mi je seo na grudi i pitao gde mi je puška. Kada sam rekao da je nemam, pogledao me je i rekao: "Nemaš, a?" Izvukao je pištolj i pucao mi u glavu. Probudio sam se tek kasnije u tuzlanskoj bolnici, a posle mesec dana sam odveden u neki zatvor. Razmenjen sam 15. jula te godine - kaže Radovan i dodaje da se sa ostalim preživelima iz Tuzlanske kolone retko privatno viđa, ali da niko od njih ne odustaje da se svakog 15. maja okupe i zapale sveće i odaju počast onima koji nisu bili njihove sreće.

- Verujte, više ne pričamo o onome šta nam se dogodilo. Pravimo se da to ne postoji. Pitamo se za zdravlje ukućana i ko je šta uradio u životu. Lakše je tako.