Sećanja srpskog lobiste (3): Ne računajte na nas
Kad god međunarodnim političarima postavite pitanje na koje odgovor kasnije može da ih košta položaja, gotovo uvek izaberu da pitanje, jednostavno, zanemare.
Pre početka, a i u toku građanskog rata razmenio sam veliki broj pisama sa dr Dejvidom Ovenom, svojevremeno ministrom za inostrane poslove Velike Britanije, kasnije lordom Ovenom.
S njim sam vodio korespondenciju od 1987. godine, kad je bio jedan od osnivača nove političke snage u Britaniji, Liberalno- demokratske partije.
Lord Oven je bio jedan od glavnih pregovarača u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, i kopredsednik Međunarodne konferencije za Jugoslaviju.
Iz obimne korespondencije izabrao sam pismo koje je izvanredan primer dvostrukog standarda zapadnih političara koji su svojim odlukama određivali budućnost naroda na Balkanu.
Dvostruki aršini
U pismu od 15. decembra 2005. on izražava mišljenje da je pravilna odluka da Kosovo dobije "nezavisnost". Čak ide i dalje. Smatra da Kosovu ne treba stajati na putu da se jednog dana ujedini s Albanijom. Na drugoj strani, smatra da Crna Gora nije dovoljno jak entitet da bi postojala kao samostalna država.
Dakle, iz njegove logike proizilazi da kosovski Albanci imaju pravo na "nezavisnost", ali za to nemaju razlog Crnogorci i bosanski Srbi!
U vezi sa bosanskim Srbima i njihovim pravom na samostalnost, u odgovoru na njegovo pismo tražio sam da pojasni svoj stav, na šta je on izabrao da ne odgovori. To bi ga kao kopredsednika za Jugoslaviju u prošlosti politički mnogo koštalo.
Kasnije se javio, ali drugim povodom. Kad god je političarima na zapadu, i ne samo onima na zapadu, nezgodno pitanje koje ste im postavili, te odgovor kasnije može politički da ih košta, gotovo uvek izaberu da na pitanje ne odgovore.
U ovom kontekstu može se sagledati celokupna hipokrizija zapadnih sila prema Jugoslaviji i njenom raspadu.
Na početku rata dobijao sam odgovore s raznih strana da Slovenija, Hrvatska, i Bosna i Hercegovina imaju pravo da izaberu svoj put u budućnost.
Margaret Tačer, u odgovor na moje pismo o strahu srpskog naroda u Krajini da se istorija ponavlja, piše 3. decembra 1991. godine da su njoj poznati zločini koje su Hrvati počinili u toku Drugog svetskog rata nad Srbima, ali da Hrvati imaju pravo na "self-determination".
Dakle, svi narodi u bivšoj Jugoslaviji imali su pravo na samoodlučivanje, osim Srba!
Tako je Jugoslavija na početku međunacionalnog konflikta razbijena, prvo uz učešće Nemačke i Austrije, potom drugih sila, kad i koliko je to njihovim interesima odgovaralo.
Srbima je nalepljena etiketa "nacionalista", da sprovode "etničko čišćenje", da stvaraju Veliku Srbiju, a ustvari jedina želja im je bila da zaštite svoj narod u Jugoslaviji i da žive u jednoj državi.
Od 1993. godine imao sam nekoliko susreta sa laburistom Tonijem Benom, a poslednji je bio 13. septembra 2000. u njegovoj kući i od posebnog je značaja za moj rad. On mi je pomogao da prevaziđem hajku britanske obaveštajne službe.
Bio je protivnik strane intervencije u Jugoslaviji. Imao je stav da narodima Jugoslavije treba pomoći mirovnim merama, pregovorima između strana u konfliktu i ekonomskom pomoći.
Zapad je morao da preduzme sve da se spreči rat na Balkanu. Po njemu, građanski rat je bio nametnut narodima Jugoslavije.
Pismo od Tonija Bena, 8. oktobar 1998. godine:
Poštovani gospodine Putnikoviću,
Hvala veliko zato što ste se ponovo javili. Ja sam veoma zabrinut zbog situacije na Kosovu te sam stoga pisao Ministru inostranih poslova. Kopija pisma se nalazi u prilogu.
Pismo je dato i štampi ali mislim da ga niko nije preneo mada je "Gardijan" danas objavio pismo koje sam im poslao u ime Akcije za mir pri Laburističkoj partiji.
Slobodno upotrebite pisma kako nađete za shodno ako želite.
Iskreno vaš, Toni Ben
Važan laburista
Toni Ben je bio ministar tehnologije i industrije u laburističkim vladama Harolda Vilsona i Džima Kalahana od 1964. do 1979. godine, intelektualac izvanredno širokog dijapazona. U vreme naših susreta bio je jedna od najznačajnih ličnosti u političkom životu Velike Britanije.
Zaboravljene veze
Nisam računao da veze iz prošlosti između kraljevskih porodica Vindzor i Karađorđevića mogu da utiču na stav Britanske Vlade prema Jugoslaviji. Na početku rata moglo se zaključiti da ova veza Srbima neće ništa doneti.
Niko se iz kraljevske porodice Vindzor nije oglasio, nije izrečena jedna jedina reč simpatije prema proteranom srpskom narodu iz Krajine, ili u drugim prilikama. |
U pismu koje mi je dostavio, Toni Ben piše Robinu Kuku, šefu britanske diplomatije:
Od Tonija Bena, Robin Kuk MP, Ministar inostranih poslova, King Čarls Strit
London, 4. oktobar 1998.
Poštovani Robine,
Pišem vam da bih izrazio moju zabrinutost zbog namere da Britanija, Amerika i Nemačka izvrše vazdušne napade na Srbiju što bi nesumnjivo predstavljalo kršenje međunarodnog zakona, Povelje Ujedinjenih nacija i člana broj 1 NATO Ugovora koji obavezuje NATO da poštuje UN.
Još od sloma Jugoslavije organizovanog uglavnom od Nemačke, situacija je postala sve gora i gora, i vojna intervencija može sada da dovede do šireg balkanskog konflikta i stvori uslove za hladan rat, zato što se Rusija protivi vazdušnim napadima koji nisu odobreni od Saveta bezbednosti, što je njeno legalno pravo da učini.
|
Radomir Putniković je srpski lobista - dobrovoljac iz Londona, pisac, satiričar i izdavač, koji već više od četiri decenije živi i radi na Ostrvu i bori se za "srpsku stvar"."
Vrlo je teško plasirati bilo kakvu istinu sa naše strane jer smo marginalizovani, pa su odgovori britanskih zvaničnika na moja pisma, a poslao sam ih tokom svih ovih godina više od 9.000, uglavnom formalni." |
Imajući u vidu masakr Srba širokih razmera koji su izvršili Nemci za vreme poslednjeg rata i gorka sećanja koje je ovo ostavilo, pored poznatih ratničkih sposobnosti Srba, bilo koji pokušaj da se pošalje vojska može da ima veoma ozbiljne vojne posledice.
Ni jedna slična akcija nije planirana kad je reč o potrebi da se zaštiti narod Istočnog Timura, da se zaustavi represija Turaka nad Kurdima, ili njihova invazija na Kipar, ili da se zaštite Palestinci od izraelske represije.
Ono što je sad potrebno to je akcija UN s mandatom Saveta bezbednosti da se obezbedi humanitarna pomoć za izbeglice i pokušaj da se pokrenu razgovori kojim bi se rešili problemi s kojima se suočava narod na Kosovu u okviru međunarodnog zakona koji priznaje nezavisnost Srbije.
Konačno, želim da se održi puna parlamentarna debata pre bilo kakvih vazdušnih napada tako da Parlament ima priliku da diskutuje ovo pitanje pre nego što se angažuju britanske snage.
Tabu tema na Zapadu
Razgovori s Tonijem Benom često su bili "u hodu", na demonstracijama, između dva njegova javna govora.
Razgovarali smo o ratu koji je vođen u Jugoslaviji, posebno o umešanosti stranih sila u konflikt. Turska, Iran i Saudijska Arabija, slali su ljude, oružje i novac bosanskim muslimanima, te na ovaj način činili konflikt još težim za rešavanje. Ovo je činjeno sa znanjem vlada Amerike, Britanije, Francuske i Nemačke, od kojih je svaka imala različit stav, jer je svaka imala posebne interese u Hrvatskoj i Bosni.
Koliko je dolazak muslimanskih ekstremnih elemenata u Bosnu uticao na tok rata i mirovno rešenje konflikta, danas je na zapadu tabu tema. Ova činjenica se nikad ne pominje kad je reč o Srebrnici.
Na kraju jednog razgovora koji sam imao 1993, kad sam izrazio nadu da će u daljim intervencijama u Bosni, britanska vlada imati pravedan, fer stav prema Srbima, Toni Ben mi je odgovorio: "Nemojte na to da računate."
Tada sam već imao iskustvo da su Englezi pragmatičan narod, da njihova spoljna politika počinje i završava se onim što je isključivo u njihovom interesu. Želeo sam pak da verujem da oni koji prave politiku u Bosni imaju bar obzira i skrupula.
Sutra: Metla za čišćenje Srba
|
