Ropstvo na Balkanu (4): Nedragome rađati neću
Olga Lekić iz Kralja kod Andrijevice nije imala ni šesnaest godina kad se zaljubila i udala za pesnika Rada Aleksića Zlorečkog iz susjednog sela, i iz seoske sirotinje i nemaštine, stigla u grad, u Podgoricu, gde je Radev otac radio kao činovnik. Potom su se uoči samog Drugog svetskog rata preselili u Peć. Olga je tu rodila sina Dragoljuba i donijela veliku radost u kuću.
Radovanje je, nažalost, bilo za kratko. Izbio rat i sve pobrkao i porodicu rasturio. Olgini muž i svekar su prvi pobegli natrag u Crnu Goru čim su saznali da se nalaze na balističkom spisku za likvidaciju. Posle i sestre njenoga muža krenule svojim putem i za svojom srećom, a ona ostala u Peći sa sinčićem i svekrvom. Mučila se i zlopatila, podizala sina i potajno se nadala skoroj slobodi, da će se porodica ponovo okupiti. A onda jedne mrkle noći, u jesen 1944, u kuću uleteo Albanac Smailj Maljići, sitni trgovac, i uz pomoć još trojice drugova i pretnju da će joj ubiti sina, oteo je i poveo u Albaniju.
ODLUČILA DA PRESUDI SEBI
Na tom mučeničkom putu prema Albaniji pokušala je da pobegne, ali ju je stiglo Smailjovo zrno. Preboljela je ranu, stigla u njegovu kuću, bila okružena svakom pažnjom i poštovanjem i od njega i od njegove brojne porodice, ali je ona mislila samo kako da se iščupa iz ropstva i vrati sinu. Jednog dana je shvatila da je zatrudnela i potom je sve učinila da pobaci, ne razmišljajući ni o svom životu, ni o posledicama da ne rodi dete nevoljenog čoveka...
- Mesecima krijem i pokušavam na sve moguće načine da prekinem trudnoću. Radim do iznemoglosti, dižem džakove, prevrćem kamenje, skačem kao da sam poludela čim ugrabim priliku da me ko ne vidi i upotrebljavam sve što sam ikad čula - a kad sam imala i čuti i šta naučiti za mojih grešnih petnaest godina devovanja. Ništa ne vredi. Deveri i jetrve opaziše da sam noseća. E, bože dragi, te njihove radosti! Da mogu, svi bi me na dlanu nosili. Paze me i ugađaju na sve moguće načine. I na Smailjovom ledenom licu se konačno ukaza osmeh kad dođe sa terena i kazaše mu šta je novo. Oni se svi vesele zbog moje trudnoće, a meni se sve u krv pretvorilo, ne dolazi mi sna na oči, samo o jadu mislim šta da činim. Pomišljam i na najgore. Konop na vrat i da prekratim muke, ali mi onda u ušima odlijegne onaj tužni cvilež moga nejakog Dragoljuba dok mi je one noći grlio kolena i pokušavao da me otme iz ruku zlikovca.
Strah od krvne osveteU vreme komunističke Albanije porodica Maljići je osiromašila i razdelila se po braći, i oni su iz Olgi nepoznatih razloga morali da menjaju prezime. |
Zađoh u osmi mesec. Bejaše nekako uoči Bajrama. U kući se sve sprema i uređuje. Ja jedno jutro napunih punu, nekakvu veliku od pruća pletenu korpu veša, pa na rijeku da perem. Ceo dan prala i pred noć sve onako mokro natrpam u korpu, pa na glavu, krenem da nosim kući. Jedan dever došao da me srete, ali ja ne dam, kao sramota je da on, muško, nosi veš, a ja se, u stvari, još ponađujem neću li se kako osloboditi onog drugog, neželjenog bremena... Na jednoj uzbrdici blizu kuće osetih samo kako me strašan bol fisnu, kao da mi neko nož zabode u stomak. Malaksah i jedva ugrabih da spustim korpu i dodam je deveru... Posle tri dana i strašnih muka rodih mrtvo dete i potom četiri meseca ostadoh u bolnici u Tirani. Umalo i glavom ne platih.
Sanjala sina jedincaOsam godina se Olga Lekić brinula o bolesnim mališanima u albanskoj bolnici, radeći svake noći od deset uveče do šest ujutro. |
U Albaniji u neko doba bi kolektivizacija. Uzeše sve do kašike. Ljude dognaše do prosjačkog štapa i od bogatstva porodice Maljići ne ostade ništa. Mene ne napušta misao da se nekako iščupam i vratim svome detetu. Uviđam da za to ima malo nade ako ostanem u zabitom selu, daleko od grada, i ja jednog dana pravo u komitet u Ljušnju: tražim posao u gradu, ja više ne mogu da izdržim seoske radove jer sam ja rođena u gradu! Odvraćaju me, vele da ja ne moram ni da radim kad mi je muž oficir, ali ja uporna: ja hoću svoj hleb da jedem i neću da živim ni na čiji teret...
Popustiše. Dadoše mi posao u bolnici. Da čistim, ali ja ne biram, samo da se dokopam varoši. Dadoše mi i neku sobicu u jednoj baraci, ali to za mene saraj. Brinem samo kako će na sve to reagovati Smailj. On tih dana bio na terenu i kad se vratio i ne našao me kod kuće, eto ga k meni u varoš. Nadala sam se da će ga ta moja samovolja uvrediti i razgoropaditi, da mi to neće lako oprostiti, da ću se njega možda tako i osloboditi, ali on prešao preko svega i opet k meni, kao da se ništa nije desilo.
Još prije kolektivizacije, on i njegova braća se izdelili. Smailja i mene, pored ostalog, dođe na deo jedna krava. Ja, opet bez pitanja, prodadoh kravu i kupih jednu staru šivaću mašinu. Naučih brzo i da šijem, ostalo nešto malo i od onog kursa koji sam kao dete završila u Andrijevici. Sa tom starom "singericom" sve krijući sam šila ženama i lepe pare zarađivala. U varoši smo tako u neko doba i kuću podigli.
Preseljenje u grad i zaposlenje u bolnici u Ljušnju za mene je značilo kakav - takav spas. Za dve godine vrednog i marljivog rada od čistačice me unaprediše u negovateljicu. Dadoše mi da negujem i pazim petnaestoro bolesne dece, ali noću!
Ropstvo na Balkanu: |
Ja sva srećna zbog toga jer sam na sve načine nastojala da budem što manje sa Smailjom koji je preko dana mnogo radio i bio odsutan iz kuće. Pakao me čekao kod kuće. Kako je vreme odmicalo, Smailj je postajao sve nervozniji i nestrpljiviji. Osećao je da u mom srcu nema ni trunke ljubavi i razumevanja za njega, a tako je želeo decu i porodicu. Počeo je da mi ponavlja da nikada ne bi uradio to što je uradio da je znao kako će biti. A opet, veli, sve bi one noći sa zemljom sravnio i jednom šibicom spržio da me nije poveo.
PRIJATELJICA BABICA
Tu, u bolnici, upoznah jednu babicu. Ne mogu ti ni danas kazati njeno ime da joj kakvo zlo ne nanesem ako je još živa, jer je i onako dosta jada i zla videla. Bila je rodom iz Ulcinja, a školu u Beogradu završila. Kad joj je muž sa kraljem Zoguom pobegao iz Albanije, sina joj maloga strpali u zatvor i bog zna je li se ikad živ izbavio, a nju kao stručnjaka ostavili u bolnici da radi. Poznanstvo i prijateljstvo sa njom bilo je za mene jedina sreća i nada u toj nesrećnoj zemlji. Čim bih osetila da sam zatrudnela, ja kod nje. Njoj muž nekako doturaše iz Amerike lekove i ona meni odmah neke tablete. Odležim po tri-četiri dana i spasim se... Tako, Bože mi oprosti grešnoj, trinaest puta. Niko, sem nje, mene i Boga, štono se kaže, nikada ne doznade za to.
