Ropstvo na Balkanu (3): Zoveš se Fatima

Pet dana pošto su Albanac Smailj Maljići i trojica njegovih drugova u Peći oteli Olgu Lekić, udatu Aleksić tako što su zapretili da će joj ubiti sinčića, otmičari su sa svojom "robinjom" uspeli da se probiju preko granice i nađu se na teritoriji Albanije. Olga nikad nije zaboravila to stravično putovanje:

ZEMLJA BUNKERA: Albanija je u vreme komunista bila potpuno odvojena os sveta

- Četiri dana i četiri noći smo zloputali. Danju se zavlačimo u čestare i zabiti da nas ko ne bi video, a noću putujemo. Svi naoružani. Čak i meni obesili nekakvu puščetinu o rame, ne znam ni je li bio koji metak u njoj. Moj otmičar Smailj, kao najstariji, stalno ide napred, a ostali motre na mene. Tek ponekad se povrati do mene i upita jesam li žedna ili gladna i mogu li izdržati. Ja samo ćutim i danima ne ištem ništa sem duvana. Rade me naučio da pušim kad sam bila u drugom stanju i eto tako do danas...

Cipele pune krvi

NEPROBOJNI ZID: Planinski venac Prokletije su prirodna albanska granica

- Peto jutro - sećala se Olga Lekić - vidim, njih četvorica se odjednom silno obradovaše i počeše se grliti. Shvatih ubrzo da smo prešli u Albaniju. Do tog momenta, čini mi se, nisam ni pomišljala na bekstvo. Jednostavan, verovala sam da će se sve to nekako samo po sebi dobro svršiti. Od tog momenta, međutim, zaokupi me samo ta misao i počeh da vrebam priliku.

U Kuksu se prijavismo partizanima albanskim i grupa se odatle uveća, možda na petnaest ili skoro dvadeset. Idemo, naravno, stalno peške. Ja one cipele nesretnje skinula, goleme mi i svu mi kožu na petama zgulile, pune cipele krvi, pa putujem stalno u čarapama. Grupa odmiče. Ja pomalo izostajem sve u nadi da ću negde ugrabiti priliku i pobeći. Smailj i dalje grabi naprijed, ali me ipak stalno drži na oku i s vremena na vrijeme se povrati da provjeri mogu li dalje.

U jednom momentu grupa zamače u neku šumu. Ja zastadoh na čistini kao da predahnem, a ispod oka motrim jesu li odmakli. Učini mi se da je prilika, pa razgulih niz brdo prema nekom potoku. Odozgo iz šume se glasnu puška i metak mi fijuknu iznad glave.

SVI SU JOJ UGAĐALI: Olga Lekić (desno) sa jednom od jetrva

Trčim ja, ne posustajem. Puška ciknu i drugi put. Treći put ne čuh pušku nego me nešto vrelo ošinu po desnoj strani, da prostiš, po debelom mesu, malo ispod kuka. Padoh , ipak, tek kad viđeh da mi niz nogu lopi krv... Smailj prvi dotrča do mene. Nikad mi nije rekao, a nikada ga nisam smela ni pitati, ali on je izgleda pucao sva tri puta. Zgrabi me u naručje i ponese prema šumi. Gore mi prvo običnim nožem izvadi zrno iz rane, bila sam prilično odmakla pa se zadržalo u telu. Nisam vala glasa pustila.

Onda skide košulju i svu iscepa te napravi zavoje. Na ranu stavi parče dvopeka natopljeno rakijom, pa sve dobro umota i stegnu.

Odatle me uglavnom nose, sve po dvojica pa međuse. U neko doba nabasasmo na nekakvu kolibu, nekakav napušteni čobanski stan, i tu me ostaviše. Ni vode, ni hleba, ni vatre, ni prostirača, ni pokrivača za dvadeset i četiri sata, a vrata prevrta spolja i izaći ne mogu da sam najzdravija. Druge noći pred zoru, Smailj dođe. Ja od žestoke groznice i drhtavice ne mogu izgovoriti, sve i da hoću...

Beg od krvne osvete

Kako je Olga Lekić saznala ubrzo po dolasku u Albaniju, porodica Maljići njenog novog, na silu muža, bila je rodom iz Đurakovca sa Kosova i Metohije.

- U Albaniji se obrela bežeći od nekakve krvne osvete. Smailj je imao još sedmoro braće i svi su živeli zajedno. Bili su veliki radnici i dobri domaćini, gazdama ih zvali - sećala se Olga.

Devet godina ćutala

Jetrve i svi drugi ukućani pokušavali su novu članicu velike zadruge da nauče da govori i piše na albanskom jeziku.
- Sve mi po deset puta ponavljaju kako se koja stvar zove, ali jednako, za devet godina gotovo nijedne reči nisam naučila, niti slova umela prekrstiti. Za sve je potrebno bar malo želje u srcu, bez toga ništa - pričala je mnogo godina kasnije Olga.

Sutradan tu u nekom selu kupi konja, natovari me i tako nekako stigosmo u mesto Puk. Odatle za sedam dana ne možemo dalje. Udarile kiše i pomute, nekakva reka ma'nita nadošla, a Nemci porušili sve mostove, pa na drugu obalu ne može ptica preleteti. Kad se vreme konačno smiri i vode malo splasnuše, napraviše nekakav jadni splav od vrljika, slame i pruća, pa na njemu sa dva konopa počeše prevlačiti narod koji se uzmutio i bog zna od kuda sve tu skrcao. Reka svejedno još bije iz brda u brdo i talasi svaki čas prete da odnesu i splav i narod na njemu. Mene su gotovo mrtvu izvukli na drugu obalu i bog zna koliko sam bila u nesvesti, što od straha, što od bolova...

Posle, još deset dana muka i gladi u blokiranom Skadru i još bar toliko pešačenja do Smailjovog rodnog mesta Babunjere kod Ljušnje. To ti je nekako u srednjem delu Albanije, možda i svih dvesta kilometara od Tirane. Ne vodi me kući, nego me predade u nekakav logor, a on, posle sam to shvatila i saznala, ode u oficirsku školu - bio on komunista i odmah su ga pribrali i uputili na školovanje. Pre nego ode, donese mi nekakve papire i objave. Veli da to čuvam dobro, to su moja dokumenta.

Gledam, piše na albanskom, ništa ne razumem, ali vidim da nigde nema mog imena - svud piše Fatima Maljići! Shvatih: znači, promenio mi i ime. Ja ostah u logoru nekoliko meseci... Njegova braća često dolaze da me obiđu i prema meni se fino ponašaju, da sam im sestra rođena, ne bi bolje.

Ropstvo na balkanu

Svejedno, ja povazdan plačem i samo mislim šta je sa mojim Dragoljubom, da li ću ga ikad više videti. Dovedoše me konačno u Smailovu kuću. Ja mlada, ali mi svi ugađaju i paze.

Malo zato što je Smailj najstariji i glava porodice, još više stoga što sam drugoverka i što sam im na takav način u kuću došla. Jednako, meni se sve u krv pretvorilo i ništa mi njihovo za srce ne prijenja. Neću ni hleb njihov da jedem, nego se zainatila i radim po ceo dan krvnički, i što mogu i što ne mogu, samo da me uveče niko ne može prekoreti.

Dete na putu

Smailj postade oficir. Prema svima mrk i oštar i svaki put kad ga pogledam tako namrgođenog, sevne u sećanju ona strašna noć kad je sunuo u moju kuću sa pištoljem u ruci. Prema meni mek i popustljiv. Toliko da su mu, čini mi se, i braća zbog toga počela zamerati. On ipak uporno pokušava da mi ugodi i odobrovolji me. Hoće i srpski sa mnom da zbori, ne traži ni feredžu da nosim, a ja samo ćutim, radim po svome i smišljam kako što više da mu se osvetim i kaznim ga za sve što mi je učinio. Često je, na moju radost, mesecima na terenu i odsutan od kuće, ali svaki put kad se pojavi, kad mi se približi, uzroje se uspomene i pojavi se, kao nožem urezana slika njegovog pištolja uperenog u glavu moga deteta. Jednog dana ipak shvatih da sam trudna! Bože dragi, mojih muka i jada! Kako da rodim dete onoga ko mi je toliko zla nanio, ko me od moga đeteta odvojio i ostavio ga da bude siroče pored žive majke. Nosim dete nedragoga i onoga koji me za srce ujeo!

Sutra - Ropstvo na Balkanu (4): Nedragome rađati neću