Ropstvo na Balkanu (2): Kreni ili ubijam dete
Seljančica, siroče bez oca, Olga Lekić iz Kralja kod Andrijevice, imala je samo petnaest godina kada se zaljubila i udala za studenta, pesnika Rada Aleksića Zlorečkog iz susednog sela Andželati i došla u Podgoricu gde je Radetov otac, inače sudski činovnik, tada živeo i radio.
- Jednoga dana sretosmo moga brata od strica Dimitrija i njegovog gosta Rada - pričala je Olga kako se zaljubila na prvi pogled. - Bile ja i sestra mi starija, Darinka i jedna rođaka. Prolazimo pored njih, ne podižemo glave od stida, ne znam jesu li nas i videli. Istog dana, međutim, eto meni Dimitrija. Veli: Olga, onaj moj drug se zaljubio u tebe. Čim te vidio rekao mi da ćeš biti njegova ili ničija...
Lažna krštenica
Sva crvena od stida, ja pobegoh pre nego što je Dimitrije i izustio. Šta ja znam o ljubavi na prvi pogled? Ne prođe ni sat otkako mi je preneo poruku od Rada, eto Dimitrija ponovo i nosi mi pisamce. Tako posle danima. Po deset puta dnevno Dimitrije je poštario i donosio mi pisma i pesme koje mi je pisao Rade - sećala se dalje Olga.
- Sile nije bilo da je hteo odustati dok mu nisam obećala da ću biti njegova.
Poručila mu to po Dimitriju, nisam ga ja više ni viđala - kao da sam smjela od majke i stričeva - još imala i sestru stariju! Mislim ja,svejedno, sve je to igra i šala. Jes' đavola crna! Deseti dan eto Rada sa ocem i sestrom, 'rupi pravo u kuću: Olga je moja, obećala mi se i nema te sile koja me može razdvojiti od nje. Svu noć pregovori i ubeđivanje. Ne daju majka i stričevi progovoriti: kakva udaja, dete slinavo, još i sestru stariju ima. Najposle striko Radovan prekrati:
- Mala, ako si se obećala, nema laganja i igranja sa ljudima nego se ovaj čas spremaj i da ideš... Ne bi više pogovora. Ja iste noći sa njima, bez svatova i bez svadbe, pravo u Podgoricu. A Podgorica varoš, zamišljam ima li veće, i je li ovo kraj sveta. Otac Radetov uskoro dobi premeštaj u Peć. Prodade kuću i imovinu u Podgorici i kupi veliku kuću i imanje u Vitomirici kod Peći, a iznajmi i jedan stan u samoj varoši kod nekog bogatog Šiptara.
Rade u međuvremenu završio pravni fakultet, ali ne radi. Pažljiv, i ne da niko reč grku na mene da prozbori, a imao je četiri već pristasale sestre i majku. Svekrva me zbog nečeg od početka nije volela. Nije joj bilo po volji da se njen jedinac, pravnik, oženi seoskim polupismenim đetištem. Morali su mi čak dve-tri godine pripisati i lažnu krštenicu napraviti da bih se mogla vjenčati. Rodih ja ubrzo sina Dragoljuba i doneh veliku radost u kuću, pa sve krenu nabolje.
Dođe rat i pometnja. Nastadoše progoni i paljevine i mi ostavismo sve u Vitomirici i sklonismo se u onaj stan u Peći koji je zakupio svekar Milo. Rade i najstarija mu sestra Dara zaposliše se u pilani, ali ni to ne bi zadugo.
Dara jednog dana dođe sva uplakana i prestravljena. Saznala, veli, da Šiptari pripremaju nekakav strašni pomor Crnogoraca, i to ne da pobiju kao ljude nego da ih pomore kao miše. Smislili da samelju staklo i stave u ulje, pa time da napiju one koje su stavili na spisak, da im duša ispada na mukama.
Doznala, kaže, da su na tom spisku i Rade i Milo. Nema druge, njih dvojica se spremiše i iste noći pobjegoše iz Peći da se prebace u Crnu Goru. Za njima uskoro odoše i dve mi zaove. Treća se udade za nekakvog katolika, a i Dara sa nekim zamače u Albaniju i tako ja ostadoh sama sa svekrvom i sinom. Ja i svekrva se ne volimo mnogo, ali nas glad, nemaština i muke svakojake ujedinile. Spasava nas taj gazda Šiptar, izumila sam mu nažalost ime, a pogotovu njegova žena. Koliko nam je puta prebacila preko tarabe hleb, toliko joj puta bog pomogao. I sve drugo...
Jedne noći, ponoć je već bila odavno prošla, neko zalupa na vrata. Svekrva sa malim spava na jednom, ja na drugom krevetu. Čekam da ona ustane i otvori, a studen me neka poduzela: u ovo doba niko bez nevolje ne udara na tuđa vrata.
Komunista u duši
|
Lupanje sve snažnije. Svekrva zove mene da otvorim. Nema pogovora. Upalih nekakvu škiljavu lampu i bojažljivo priđoh ulaznim vratima. Povukoh ključanicu i pobegoh natrag na videlo do vrata od sobe. Iz mraka izlete čovek sa pištoljem u ruci i zgrabi me za mišicu. Mali vrisnu, skoči s kreveta i obuhvati me rukama oko nogu. Onaj mi nasloni pištolj na slepoočnicu i promuklim glasom prosikta:
- Sad ću ga ubiti ako ne kreneš sa mnom... Skamenila sam se od njegove ledene ruke koja me je kao kliješta stiskala za mišicu i unezverenih, krvavih očiju, još više od crne cevi oruža koja je bila naslonjena na slepoočnicu mog sina. Dragoljub je tiho cvilio na podu, čvrsto me stiskajući oko nogu kao da je i on osećao da se događa nešto strašno. Svekrva se ne pomera sa kreveta. Navukla pokrivač do očiju i odande bez reči prati šta se zbiva. Kad se malo pribrah, počeh da milujem sina, pokušavajući da ga odvojim i vratim na krevet kod svekrve:
- Dragi, mili moj, nemoj plakati, lezi kod bake, sad će majka doći... Za to vreme onaj uđe u drugu sobu, nađe nekakav muški kaput, prigrnu mi ga na gola ramena i
Rostvo na Balkanu:
|
snažno me povuče prema vratima na kojima su, tek tada viđoh, čekala još trojica.
Ne zapomažem. Nestalo mi glasa. Samo se opirem svom snagom i zapinjem bosim nogama po ledenoj kaldrmi. Ona dvojica me uzeli između sebe, vuku me kao prnju i ne prezaju mnogo što su mi noge u krvi, što za mnom ostaje krvav trag... Uvukoše me u nekakvu magazu. Pri slaboj svetlosti vidim nasred prostorije jedan veliki sanduk pun pušaka.
Tu konačno prepoznah glavnog otmičara: Smailj Maljići, sitni trgovac, ima radnjicu blizu našeg stana...
Mrtvačko odelo
Viđala sam ga ponekad, ali nikad reč nismo prozborili. Sećam se samo jednom kad sam prala veš kod česme u dvorištu on dođe da natoči vode u nekakvu flašu. Dugo toči, voda prelila flašu i prska okolo, ali ja ne podižem glavu. Na kraju, on me i namerno malo pljusnu vodom, onako iz ruke i odlazeći, zagonetno se nasmeja. Smailj iz nekakve kauše u uglu magaze poče iznositi vojnička odela i meriti koje će mi biti dobro. Ja se sva tresem od plača i studeni. Više se i ne protivim. Navukoše na mene kao na mrtvaca jedno od onih odela. Ko gleda je li široko i dugačko. Dodadoše mi odnekud i nekakve vunene čarapčine i jedne vojničke cokule, pa napred...
Svekrva dužna otmičaru
|
