Ropstvo na Balkanu (1): Život kao iz pesme
Poslednjeg julskog dana 1975. godine na granični prelaz Han Hoti, odnosno Božaj, na tadašnjoj jugoslovensko-albanskoj granici, iz pravca Skadra je prispeo jedan stari kamionet sa oznakama Ministarstva unutrašnjih poslova Albanije. Zaustavio se podalje od granične rampe. Vozač je izašao i mršavoj, bedno obučenoj sredovečnoj ženi pomogao da se spusti sa karoserije.
Potom joj je dodao dva sirotinjska zavežljaja, poluglasno izgovorio nekoliko reči, nešto kao zahvalnost za sve, snažno je zagrlio i žurno se udaljio sa granične međe u svom trofejnom četvorotočkašu. Dok je kamion zamicao put Skadra, žena nije ni pogledala za njim. Nekako bojažljivo je prikupljala svoje stvari i netremice gledala prema graničnim rampama i tabli na kojoj je pisalo SFR Jugoslavija.
USPOMENE BOLE
Grčevito stiskajući u ruci crveni pasoš sa grbom Jugoslavije na korici, polako i nesigurno je kročila put prve rampe. Začudo, albanski graničari i carinici su samo mrzovoljno pogledali njen pasoš i brzo završili formalnosti, pa se rampa konačno podigla i ona je koraknula prema rampi na jugoslovenskoj strani. Dok se primicala graničnoj međi, osećala je kako joj srce silno tuče, a na suve, isplakane oči navirale su suze. Jugoslovenski carinik gleda novi pasoš u kojem je tek maločas udaren prvi granični pečat i čita: Olga Lekić-Aleksić, selo Kralje kod Andrijevice.
Kapetanska porodicaOlgin deda Mihailo je u vreme njenog detinjstva bio kapetan plemenski. |
- Odakle dolazite, Olga? - pita carinik, tek da nekako prekrati ledenu tišinu.
- Iz Ljušnja - jedva čujno progovori žena promuklim glasom i strelovito se obazre oko sebe kao da gleda da li je ko čuo njenu reč izgovorenu na srpskom.
- Koliko ste bili tamo, Olga, ne vidim pečat kad ste otišli u Albaniju? - pita dalje carinik, ne podižući pogled. - Pre 31 godinu...
Cariniku samo što ne ispade pasoš iz ruku. Podiže pogled i zagleda se u žuto, voštano, uvenulo i izborano lice i mutne, umorne oči iz kojih su liptali potočići suza.
Zbunjena i preplašena žena koju niko nije čekao na granici začas je okružena pažnjom i carinika i graničara i grupice vozača koji su iz Albanije prevozili cement i čekali da obave granične formalnosti. Vozači su se prosto grabili ko će da je poveze do Titograda, današnje Podgorice. Smestili su je ipak u kamion koji je išao put Ivangrada, današnjih Berana, a ona je, kao u bunilu, samo ponavljala:
- Selo Kralje kod Andrijevice...
Kamion se nekoliko sati kasnije zaustavio ispred zgrade policije u Ivangradu. Predusretljivi vozač je objasnio svojoj neobičnoj saputnici kakav je red, da se boravak mora prijaviti, ali je i sam pomen policije u njoj još više raspirivao strah i sumnju. Sve vreme, dok je jedan od inspektora diktirao rutinski zapisnik, ona se tresla kao u groznici, a mlada daktilografkinja glasno plakala, slušajući njenu potresnu priču.
Istoga dana, kamion se zaustavio na prašnjavoj džadi u selu Kraljima kod Andrijevice i pitomom kraljanskom dolinom se munjevito proneo glas: vratila se Olga Milosavina! A Olga, kao da je tek tu, tek kad je videla i prepoznala seosku crkvu, tek kad je ugledala rodni dom, shvatila da to nije jedan od onih snova koji su je više od 30 godina morili u tuđem, mračnom svetu. Poletela je niz strmi sokak u zagrljaj ostareloj majci i danima, nema, samo plakala u njenom krilu. Starica je milovala suvim, umornim rukama i tešila je, tepajući joj kao nekada davno u detinjstvu - Olgovane, jorgovane...
Pri tom je svima ponavljala priču kako joj je stari svekar Mihailo Lekić, ugledni plemenski kapetan, rekao kad joj se Olga rodila:
Nadživela sinaOlgino mučeničko rvanje sa životom potrajalo je po povratku u otadžbinu još više od 20 godina, a na onaj svet je otišla sa najtežom, neprebolnom ranom. Dočekala je da sahrani i svoje jedino dete: malo pre nje umro joj sin Dragoljub koji je sa porodicom živeo u Aranđelovcu. |
"Vala, Milosava, ako sreće vidiš, videćeš je od ovog deteta..."
Tako je nekako i bilo. Stara Milosava je još 11 godina poživela u naručju ćerke Olge i, okružena njenom beskrajnom pažnjom i ljubavlju, dobrano se primakla stotoj. Olga je od tada samovala. U skromnoj roditeljskoj kućici u Kraljima prebirala uspomene i sve joj nekako na jedno izlazilo: mnogi su od nje iskali i čekali sreću, a sama je sve same nesreće i patnje preturala preko glave, dovoljno i za tri života.
Tako sve do prošle godine kada je i ona zanavek sklopila oči. Za 35 godina, od onog vrelog julskog dana kada je Olga Lekić posle 31 godinu robovanja u Albaniji ponovo prekoračila jugoslovensku granicu i roditeljski prag, od kada je njen unesrećeni život krenuo koliko-toliko normalnim kolosekom, stalno se trudila da nekako zaboravi golgotu koju je preživela, da svemu tome okrene leđa i potisne ga u zaborav, ali je to uvek bilo nemoguće - te strašne uspomene su joj do groba ostale sveže i neizbrisive u duši. I pri samom pomenu Albanije, sećanja bi se uzrojila i oči joj se začas zamutile. Govorila je tiho, kao u poverenju, kao da i dalje ne shvata da je daleko od albanske tamnice u kojoj je više od 30 godina čamila i uglavnom ćutala.
SUDBONOSNI GOST
Dok je govorila o svojim patnjama, suze su joj se neprestano stakale niz lice sa kojeg ni breme silnih godina, ni sve ono što je prepatila nisu izbrisali tragove lepote, ali bi se tek katkad zagrcnula i prigušeni jecaj bi joj prekinuo misao. Evo njene tužne ispovesti:
- Oca Boža nisam upamtila. Ne znam jesam li i dve-tri godine imala kad se razboleo i umro. Umrla mi i dva brata mlađa, a majci o vratu ostale ja i Ružica i Darinka. Ružica mlađa od mene, a Darinka, ne znam je li i punu godinu bila starija. Znaš kako je to tada bilo: ni godina, pa dete... Negde u leto 1936. ili 1937, ne umem ti posigurno kazati, kod brata mi od strica, Dimitrija pokojnog, dođe u goste Rade Aleksić, rodom iz Andželata kod Andrijevice. Student, pesnik, bio mu nadimak Zlorečki. On zgodan, stasao momak, varošanin, živi u Podgorici. Otac mu bio nekakav činovnik, šta li, a mi se sklanjamo, stid nas. Ja tek u petnaestoj godini - prisećala se Olga Lekić.
