Hirurg koji je dobio sve bitke (1): Jedan poziv menja život

Samo za prve tri godine rada u nevesinjskoj bolnici, od 1993. godine, crnogorski hirurg Đuro Musić napravio je više od 1.700 operacija, a da nijedna nije imala fatalan ishod!

U Herceg-Novom verovatno nema iole zrelijeg čoveka koji ne poznaje dr Đura Musića, znamenitog hirurga, i to ne samo crnogorskog, koji je već više od 10 godina odložio hirurški nož i skrasio se u rodnom gradu podno Orjena.

I danas kad mine Njegoševom ulicom u kojoj živi, onako stasit, kao sneg bele glave i lep, najviše koliko čovek može biti lep kad zagazi u devetu deceniju života, malo je onih koji ga sretnu a da mu makar osmehom i blagim naklonom ne iskažu poštovanje.

 

Sa dvanaest u partizane

HIRURG SVETSKOG GLASA: Đuro Musić

A životna priča Đura Musića počela je upravo ovde pod Orjenom pre 82 godine. Iako je imao nepunih 12 godina kad je počeo Drugi svetski rat, to ga nije omelo da stane u stroj Narodnooslobodilačke vojske i kao petnaestogodišnjak, borac Prve tenkovske brigade, krajem rata na tenku dopre čak do Blajburga:

- Nakon rata - seća se ovaj skromni, plemeniti i omiljeni čovek - bilo je najnormalnije da idem u vojnu akademiju, u tenkovsko vojno učilište "Petar Drapšin".

Ostao sam, međutim, samo godinu dana jer sam se razboleo od pleuritisa i morao sam je napustiti.

Školovanje sam nastavio u partizanskoj gimnaziji na Hvaru, a maturirao u Kotoru. Onda sam se opredelio za medicinu i po završetku fakulteta, januara 1957. godine, vratio sam se u Herceg-Novi i počeo raditi u Igalu. Naporedo sam četiri godine volontirao u vojnoj bolnici u Meljinama...

Đuro Musić ipak nije ostao u vojnoj bolnici u Meljinama pošto je specijalizacija hirurgije, koju je želeo, podrazumevala da obuče i vojnu uniformu što on nije želeo. Kraće vreme je potom radio u Nikšiću, a onda je prešao u Titograd, odnosno Podgoricu, gde je ostao 30 godina, sve do penzionisanja u leto 1994. godine.

Ostao je upamćen po svojoj čestitosti i humanizmu, kao hirurg lake ruke i tople, plemenite reči, koja pacijentima počesto više znači od najboljeg leka, a u analima najveće i glavne crnogorske bolnice će, pored ostalog, ostati upisana dva njegova uspešna hirurška zahvata na ranjenom i otvorenom srcu.

I on i njegovi nebrojeni pacijenti iz tog perioda, međutim, najviše pamte sedam godina provedenih u ratnoj bolnici u Nevesinju tokom krvave ratne drame koja se u poslednjoj deceniji minulog veka odigrala na prostoru bivše Jugoslavije, u ratnom požaru koji je posebno opustošio, i u crno zavio Bosnu i Hercegovinu.

- Negde u martu 1993. godine, jednog dana me telefonom zove dr Savo Bjelogrlić iz Nevesinja, direktor ratne bolnice i moli, ako mogu, da dođem koji dan da im pomognem u zbrinjavanju ranjenika. Uzeo sam odmor i otišao.

Tamo muka ljuta. Rat, pogibije, siromaštvo, nema nikakvih uslova za rad. U bolnicu su pretvorili staru zgradu Doma zdravlja, nekadašnju zadužbinu iseljenika iz ovog kraja sagrađenu pedesetih godina prošlog veka.

Musići su najveći darodavci manastira Savina u Herceg Novom

U bolesničkim sobama namestili su male krevete iz doma Vojne gimnazije u Mostaru u kojima su nekada spavala deca, momčići - pitomci, a sada ranjenici, sve momci ko planine, vise im noge preko ležaja.

Sve improvizovano i primitivno da primitivnije valjda ne može ni biti, nema ljekara, nema anesteziologa, operaciona sala jedna obična soba, a ranjenici i oni kojima je neophodna hirurška intervencija samo pristižu.

Niko te ne pita, moraš da operišeš, da ideš na rizik i rutinu, jer mnogima od toga život zavisi i nema im drugoga spasa.

Ostao sam tada mesec dana, još jednom doživeo svu strahotu rata, ali i zavoleo te ljude i osetio sve njihove muke i patnje, posebno muke osoblja nevesinjske bolnice, njihovo požrtvovanje, predanost, hrabrost i odlučnost da i u takvim uslovima pomognu svom narodu koliko najviše mogu i umeju.

Od tada sam u Nevesinje odlazio kad god bi mi se ukazala prilika i dopustile redovne obaveze u bolnici u Podgorici, a idućeg ljeta, čim sam ispunio uslove za penziju, već sutradan sam otišao u Nevesinje i bez prekida ostao punih sedam godina...

Božja milost

Samo za prve dve-tri godine boravka i rada u Nevesinju, a tamošnja ratna bolnica je u to vreme zbrinjavala oko 8.000 boraca i oko 50.000 stanovnika sa područja srpskih opština Mostar, Konjic, Kalinovik, Gacko i Nevesinje, dr Đuro Musić je uradio oko 1.700 raznovrsnih operacija i hirurških intervencija, od onih rutinskih i bezazlenih do najtežih, kakve valjda samo rat može nametnuti i doneti, ali nijedna nije imala fatalan ishod!

USPOMENA NA JUNAKE: Bogdan Antelj u spomen sobi u Nevesinju pred panoom na kome je i poginuli Dragan, njegov sin jedinac

- Ja mislim da je u svemu tome bilo više neke velike sreće i božje milosti nego svega drugoga, jer u onome što smo mi radili bilo je više ljubavi i istinske želje da pomognemo koliko najviše možemo, znamo i umemo nego svega drugoga - kaže skromni dr Musić.

- I danas, 15 godina kasnije, budeći se po običaju u rana praskozorja, čim nebo nad morem počne da bledi ja se ovako u samoći prisećam tih teških ranjenika koji su bili na ivici između života i smrti i očajničke borbe za njihov spas.

A samo onaj ko je doživeo i preživeo rat zna da nema te bolesti koja tako munjevito, za sekund, može da uništi čovečji život kao što to može ratna rana. U bezbroju takvih primera, prisetiću se samo nekih najkarakterističnijih slučajeva koji to u potpunosti potvrđuju - nagoveštava dr Đuro Musić.