Čuva Drinu od bombi
Kafedžija iz Skelana očistio obale i poribio reku sa 17.000 pastrmke, a sve to radi iz čiste ljubavi. Noću, kad se pogase svetla sa bajinobaštanskih i skelanskih obala Drine i kad stari železni most i modra reka zabesede o nekim dobrim starim vremenima, jedan čovek i njegov pas odlaze na stražu pored obale - da čuvaju mladice i pastrmke od ribokradica i njihovih mreža, bombi.
Ljubav koju Zlatan Marčeta (54), ribočuvar Sportskog ribolovnog društva "Mladica" iz Srebrenice, poklanja svojoj reci teško je danas sresti pored obala Drine.
- Duž ovih 80 kilometara, koliko je dug moj čuvarski rejon, nema više ni mreža, ni bombi, niti bilo kakve ribarske zajebancije! Pravila se znaju, a ako frajer dođe i kaže nema para za dozvolu, a voleo bi malo da zabaci štap - nema problema, može. Sve je bolje nego da lete bombe u reku - kaže Zlatan i dodaje kako za svoj čuvarski posao ne dobija niti traži novac od bilo koga.
- Rođen sam pored Drine, volim ovu reku i sve bi dao za nju. Evo, posle onih poplava očistio sam deo obale, našao donacije i poribio je sa 17.000 potočne pastrmke - hvali se Zlatan, čiji se životni put u poslednjih dvadesetak godina zavrzao u bosansku ratnu dramu. Na kraju tog puta uspeo je da spase porodicu i da mirno sedi pored svoje reke i peca.
- Meni je, jarane, samo važno da nema bombi na reci i nekih gluposti u mojoj kafani - kaže Zlatan, sin Bošnjakinje Feride i Srbina Boška sa Grmeča i otac sinova bokserskih šampiona BiH Maneta (30) i Danka (21).
Porodica Marčeta je pre rata imala kafanu i kuću tik uz levu obalu Drine, do skelanskog mosta. Život im je, priseća se Zlatko, bio pesma... Početkom rata napustili su Skelane, a nedugo posle toga u izbeglištvu su saznali da im je sve izgorelo.
Bokseri i Tito
Na pitanje gde mu je ona druga velika slika sa zida kafane, Zlatan se smeje: - Donedavno sam tu držao veliki poster mog druga Tita, ali skinuo sam ga. Ne bih o tome zbog čega sam to učinio. Ali, eno manjeg Tita u mojim kolima. |
- Duge su bile izbegličke godine. Samo mi znamo kako je kad odeš sa svoje zemlje, kad napustiš svoju kafanu, svoju raju, svoju reku. Kafanu Podgrmeč je držao moj otac od 1959. To je bilo sastajalište ribara, dobrih ljudi, to je bilo meraklijsko mesto, za svačiju dušu. Ali, to je nekome zasmetalo... Ma, to je bio ludi rat! - kaže Zlatan.
Zajedno sa porodicom Zlatan se vratio u Skelane 2002. i ponovo počeo od nule. Zahvaljujući donacijama, uspeo je da sagradi dom za porodicu, a pored toga i da iznajmi prostor za kafanu koja se zove isto kao ona stara Podgrmeč i u kojoj, isto kao u stara vremena, Srbi i Bošnjaci piju pivo...
- Kako ono kažu, sve je isto, samo ništa isto nije. Nema, bolan, raje, svi su negde otišli. Više je Skelanaca u Austriji nego ovde. Nekad je u Skelanima bilo pet 'iljada ljudi, a danas ih nema više od hiljadu i po. Ovde nema posla. Sve ode preko mosta, u Srbiju - uzdiše Zlatan, a onda se ponovo vraća Drini i njenoj kraljici mladici...
- Ja sam već drugi mandat uzastopno predsednik društva Mladica i istovremeno ribočuvar. Dok nisam počeo ovo da radim, na Drini je vladao haos. Ne bih mnogo da se hvalim, ali uspeo sam da zavedem red, da zaustavim ove pecaroše sa bombama i mrežama. Sve sam to završavao na lep način... Premda, bunili su se i Srbi i Bošnjaci - priznaje Zlatan i više sebi u bradu dodaje kako je u Bosni najteže biti Jugosloven.
Iz kafane odlazimo na obale Drine na kojima se još uvek vide brojne posledice prošlogodišnjih poplava kada je pomahnitala reka narasla skoro do mosta...
- Prođe, jarane. Tekao je ovde život kao med, ali dođe zlo. Imao sam težak moždani udar. Ne znam kako sam ostao živ. Valjda zbog toga što je Drina bila uz mene - kaže čovek koji se radovao, bolovao i tugovao pored Drine.
