Italijansko "ne" nemačkom diktatu
Ministri finansija evro-zone su posle sastanka u Briselu uveravali novinare da je sve OK - jer italijansko "ne" na referendumu i pad vlade premijera Rencija, navodno, "nisu uopšte ugrozili stabilnost evra".
Optimistički ton prvi je ovome dao nemački ministar Volfgang Šojble koji je isključio mogućnost nove krize evro-zone, a zatim je i Holanđanin Jeroen Dijslbloem, predsednik evro-grupe, po običaju ponovio ono što Šojble kaže. - Ako je reč o reakciji tržišta, situacija je takva da nisu potrebne hitne mere - izjavio je Dijselbloem.
Napuštanje evra
Ipak svi znaju da to nije tačno i da je italijansko "ne" bilo zapravo "ne" Evropskoj uniji i njenoj neoliberalnoj politici, a da je približilo Italiju izlasku iz evro-zone, a tu zonu poguralo ka konačnom raspadu. Nemačka, međutim, želi da odloži taj scenario bar do svojih parlamentarnih izbora iduće godine.
Ugledni francuski ekonomista i univerzitetski profesor Žak Sapir ocenio je juče da je sada jasno da neće biti bankarske reforme u Italiji i da će se investitori povlačiti iz Italije kojoj će jedino preostati da moli Nemačku da pokrene politiku masovnih investicija i tako spase italijansku ekonomiju. "Ako se Berlin bude oglušio na te pozive, što je verovatno, preostaće jedino izlazak iz evro-zone", kaže Sapiro naglašavajući da je to jedan od mogućih scenarija.
Najurili Berluskonija
Evropska centralna banka (ECB) uklonila je faktički 12. novembra 2011. godine sa vlasti premijera Berluskonija, zapretivši da neće više podržavati Italiju na međunarodnim tržištima ukoliko se vlada ne promeni i ukoliko novi premijer ne prihvati "politiku reformi". Posle toga, kao u protektoratu, imenovani su premijeri Monti, Leta i na kraju Renci. Rezultat: nastavljena je recesija, nezaposlenost, smanjenje plata. Italijani nisu birali svog premijera već pet godina na demokratskim izborima. Evro-zoni sada preostaje da se suoči sa cenom svoje nedemokratske politike uperene protiv interesa građana.
Vratili bi liru
Profesor Sapiro dodaje da bi zatim kao "epidemija", izlazak iz evro-zone mogao da pređe u Francusku i Španiju. Samo Nemačka ne bi imala koristi od "kraja evra" jer bi se njen suficit (višak od izvoza) - istopio, pošto je evropska monetarna politika do sada uglavnom bila u skladu sa interesima Berlina. Vraćanje na nacionalne monete omogućilo bi i drugim zemljama da budu izvozno konkurentne. Zato je sve više industrijalaca u Italiji koji otvoreno priželjkuju vraćanje na liru, podsećajući da od uvođenja evra, Italija nije zabeležila značajniji ekonomski rast.
Italijansko "ne" znači još jedan u seriji poraza evro-zone u toj zemlji.
