Kako su Titu tražili "partizanku" za Brežnjeva
Koliko smo bili značajni u agrarnom smislu, najbolji svedoči pismo predsednika Sovjetskog Saveza Josipu Brozu u jesen 1978. u kojem moli za našu sortu pšenice...
Stručnjak za poljoprivredu, Milan Prostran, smatra da je budućnost Srbije u razvoju sela i preporučuje da naša zemlja na putu ka Evropskoj uniji pronađe sopstveni pravac. Žao mu je što u plodnoj Srbiji ima i onih koji se hrane na kazanu i ističe da su česte promene agrarne politike kumovale eroziji sela, koje je dovedeno na rub propasti.
- Rođen sam 28. avgusta 1948. u Vršcu od oca Boška i majke Mare. Otac mi je rođen u Smokoviću u blizini Zadra i nakon zarobljeništva u Nemačkoj došao je u Vršac gde je upoznao moju majku, rođenu Vrščanku, čija je porodica poreklom iz Bosanskog Petrovca. Imao sam lepo detinjstvo u jednoj skromnoj radničkoj porodici. Majka je bila domaćica, a otac pružni radnik, koji je svoju porodicu prehranjivao bukvalno na budaku. Moja dve godine starija sestra Zora koja je umrla pre nekoliko godina i ja smo ipak imali sve što je nužno za zdravo odrastanje. Nakon završene osnovne škole, pala je odluka da upišem srednju poljoprivrednu školu, a ne gimnaziju, da bih imao neko konkretno zvanje.
Uživanje s unucima
- Studentsku ljubav sa Gordanom, Zemunkom, inače rođenom Vranjankom, krunisao sam brakom 1973. godine. Ona je takođe završila Poljoprivredni fakultet, godinu dana je mlađa od mene, a bili smo, kako volimo reći, partijske kolege, jer smo oboje bili članovi Saveza komunista Jugoslavije. Imamo dvoje dece, ćerku Sonju (42), koja je sudija i sina Boška (37), koji je asistent na Fakultetu za medije i komunikaciju. Od ćerke imamo i dve krasne unuke Nađu (7) i Aleksandru (4), a najsrećniji smo kada vreme provodimo sa njima.
- Poljoprivredni fakultet sam upisao u Beogradu i uz malu pomoć rodbine na samom početku studija uspešno započeo studije. Kao odličan student, već na drugoj godini dobio sam dobru stipendiju koja mi je omogućavala solidan život. Bio sam učesnik studentskih demonstracija 1968. godine. Studenti su tražili bolje uslove studiranja, a ceo protest Tito je znalački prekinuo, kada je izašao na televiziju i rekao "Studenti su u pravu". Visokoškolci su dobili četiri meseca "besplatne hrane u menzi" i sve se okončalo, po onoj narodnoj sit čovek - zadovoljan čovek. Kao što sam rekao, imao sam dobru stipendiju, da to ilustrujem. Mesečna primanja su mi bila 100.000 dinara, a ukupni troškovi 30.000 dinara. Godine 1972. umire mi otac, a ja sam od stipendije platio sahranu.
- Počeo sam da radim u Saveznom sekretarijatu za poljoprivredu 1. oktobra 1973. Godine 1975. otišao sam u vojsku, i to u Sarajevo, gde sam bio glavni pregovarač da dobijemo bolje uslove. Po povratku na radno mesto, postajem šef kabineta saveznog sekretara za poljoprivredu. To je za mladog čoveka bila značajna funkcija. Da pojasnim, savezni sekretar je po značaju bio isto što i danas ministar. Taj posao sam radio punih deset godina.
Godine 1986. godine postajem pomoćnik saveznog sekretara, odnosno ministra.
Bitka za cenu ulja
- Mnogo predsednika Vlade se izmenjalo za vreme mog rada. Prvi je bio čuveni Džemal Bijedić, pa onda redom Veselin Đuranović, Milka Planinc, Branko Mikulić, Ante Marković. Tada se raspala bivša Jugoslavija. Zvanično poslednji savezni premijer 1992. godine bio je Aleksandar Mitrović. Već u maju 1992. nastaje SRJ i na čelo Vlade dolazi Milan Panić.
- Najveći profesionalizam bio je u Titovo vreme. Hoću da kažem da se i pored vrlo stroge discipline, moglo dogoditi da jedan sekretar, tj. ministar napusti sednicu Vlade. To se dogodilo upravo sa ministrom poljoprivrede Ivom Kuštrakom. On je stručno branio višu cenu ulja, dok ga je tadašnji sekretar tj. ministar trgovine Imer Pulja provocirao nestručnim komentarima. U jednom trenutku je rekao: "Dok je ministar Pulja, biće jeftinog ulja." Sednicom je predsedavao Džemal Bijedić, a Kuštrak je spakovao stvari i otišao. Sećam se, u kabinetu je bio crveni telefon broj 2318 i odjednom je zazvonio. Javljam se ja, kad Džemal, onako neposredno, kako to samo ume Mostarac, pita: "Je l' se onaj tvoj šef odljutio, vraća li se na sednicu?" Kuštrak se vratio, ja sam to zauvek zapamtio. Stoga uvek kad imam argumente, ginem za struku.
- Koliko smo nekad bili značajni u poljoprivrednom smislu, možda najbolje svedoči pismo predsednika Sovjetskog Saveza Leonida Brežnjeva Josipu Brozu Titu u jesen 1978. godine. U njemu piše: "Molimo vas da nam pošaljete malo semena 'partizanke'." Reč je o sorti pšenice. To je bilo na ponos cele zemlje, da velika zemlja traži seme naše pšenice.
Nespremni za EU
- Susreo sam mnoge značajne ljude tokom svog radnog veka. Godine 2000. u Gazi upoznao sam čuvenog Jasera Arafata. Naime, dobili smo poziv države Palestine da dođe naša delegacija, a poziv je stigao od gradonačelnika Gaze. Na put sa mnom krenuli su i privrednici - predstavnici Bambija, Severa iz Subotice, Jugodrva, Instituta za građevinarstvo, čelnici Jumka, Elektroindustrije iz Niša... Prvo smo stigli u Aman i razgovarali sa predstavnicima Jordana, a onda se uputili ka Gazi. Avionom smo putovali čak sat i 20 minuta, što je mnogo s obzirom na malu udaljenost.
- Tu smo lepo dočekani i pozvani smo na večeru. Domaćin nam je bio gradonačelnik Gaze. Sve se lepo završilo, a mi smo zamoljeni da još sačekamo. U jednom trenutku, pita me direktor subotičkog Severa šta to još čekamo. Našalio sam se i rekao: "Pa valjda Jasera Arafata." Stiglo nam je obaveštenje da će nas primiti lično Arafat. Neposredan čovek, jednostavan. Malo smo porazgovarali, kazao je da ga je mnogo pogodio raspad Jugoslavije. Dobio sam i poklon od njega, i to "Tajnu večeru" u sedefu. Ta prelepa kutija urađena je povodom 2.000 godina hrišćanstva. Čuvam je kao posebnu vrednost. Kasnije sam čuo da to poklanja samo istaknutim državnicima.
Palestinska poslastica
- Pita me tako Arafat - šta ćete sutra jesti u Gazi, a ja mu kažem da mi je rečeno da će na meniju biti nacionalno jelo sa govedinom. A on me pita: "Volite li kunafe ala Gaza?". Nisam neki ljubitelj slatkiša, ali sutradan su mi spremili taj slatkiš. U pitanju je tanak kolač napunjen bademima i orasima. Na kraju su mi spakovali punu kutiju za sina.
- Srpski seljak zahvaljujući lošoj agrarnoj politici nespreman dočekuje ulazak u Evropsku uniju. Naši paori se nalaze na vetrometini i bore se sa problemima nestašice novca, kao i niskih otkupnih cena. Česte promene agrarne politike doprinele su da poljoprivreda postane veoma nestabilna. To ne čudi jer je u poslednjih 15 godina naša Vlada promenila čak 13 ministara poljoprivrede. Sa svakim novim ministrom menjala se i agrarna politika, i to je samo nanosilo štetu seljacima. EU svoju agrarnu politiku planira najmanje šest godina unapred. Za poljoprivrednike se izdvajaju velika sredstva u budžetu.
Nogice umesto bifteka
- Nekada je u EU budžetu bilo izdvojeno 48 odsto za razvoj poljoprivrede. Sada taj procenat iznosi 36 odsto. Suma jeste malo smanjena, ali i dalje to je mnogo para. Kod nas se za poljoprivredu izdvaja manje od pet odsto budžeta. Na ozbiljni razvoj poljoprivrede možemo da računamo tek kada dostignemo nivo 10 odsto učešća agrarnog budžeta u ukupnom budžetu Srbije. Naš seljak nema početni kapital da uradi bilo kakav ozbiljniji projekat i konkuriše za novac.
Kad zapeva Zvonko Bogdan
- Moj prijatelj Ivan Gros, inače Subotičanin, slavio je 1998. godine svoj pedeseti rođendan u Budimpešti. Iskupilo se silno društvo, ministri, premijeri, umetnici. Slavilo se tri dana, a gostima je na uvce pevao Ivanov prijatelj, čuveni Zvonko Bogdan.
- Ako budemo čekali Godoa, tj. novac iz Brisela, mislim da ćemo brzo dobiti još praznija sela i torove, jer ovde vlasti zagorčavaju život seljacima. Jedne godine subvencionišu se pojedinačni usevi po prinosu, a već sledeće godine po hektaru. S vremena na vreme podstiče se stočarstvo, pa onda druge vrste biljne proizvodnje, zatim se daju kamate, pa se odvoji malo para za investicije... Takve kratkoročne mere u agrarnoj politici poljoprivreda ne može da trpi. Potreban je jedan period stabilne agrarne politike, koji će trajati bar pet godina. Sistem subvencionisanja u Evropskoj uniji unapređivan je još od 1958. Ne bismo mogli ni da ponovimo šta je sve urađeno od tada do danas, od garantovanih cena do ogromnih subvencija. Moramo sami da vidimo koji je naš agrarni put. Evo sada se zbog viših cena mesa zabrinula i guvernerka Jorgovanka Tabaković, a niko godinama ne haje što nam je stočni fond desetkovan. Nećemo biti željni mesa, ali ćemo umesto bifteka jesti nogice. U mom rodnom Vršcu ni 1945. nisu postojale narodne kuhinje, a danas ih ima....
